Насловна Вести Србија Емпатија код деце и однос према живом свету

Емпатија код деце и однос према живом свету

1717
0
Фото: ауторка текста, приватна архива
Време читања: 11 минута

Развојна психологија је показала да је контакт деце са животињама једно од дефинишућих питања њиховог емотивног развоја.

Напомена за читаоце: у овом чланку се спомињу потенцијално узнемирујуће теме. Иако не садржи било какве сликовите описе и сцене, спомињу се као појмови: насиље, насиље над животињама, насиље у породици, различити облици злостављања, ментални поремећаји и масовна убиства, као и статистика везана за њих. Уколико вас ове теме ретрауматизују или узнемиравају, приступите читању са опрезом. Уколико током читања осетите знаке психичког и физичког стреса, направите паузу и процените да ли и када желите да наставите да читате. Ако само желите да погледате савете како да помогнете развој саосећања код деце, чиме потпуно прескачете узнемирујуће теме, почните од претпоследњег поднаслова – „Шта можете да урадите као родитељ или васпитач?”

Због ужасних и запрепашћујућих трагедија која су се догодила протеклог пролећа у Србији, у јавности је отворена, чини се, дуго запостављена тема – значај развоја емпатије код деце. 

„Емпатија” је извесно једна од најчешће коришћених речи током анализа многих болних случајева насиља почињених од стране младих људи. Изненадно „буђење свести” о саосећању код деце резултирало је и брзим увођењем новог школског програма за старије основце – „Врлине и вредности као животни компас”, који би требало да се институционално позабави овом тематиком.

Нажалост, читавом сплету информација и мишљења о емпатији и насиљу међу младима, готово ништа се није чуло о врло важној компоненти развоја саосећања код деце, а то је њихов однос према животињама.

Можда сте у медијима прочитали да се у склопу истраге злочина над људима понекад испитује да ли је починилацикада био насилан и према животињама. Зашто је тако? Да ли окрутност према другачијим створењима, од инсеката до паса, заиста може прерасти у насиље и злочине према људима? Која је социјална и психолошка позадина таквог развоја?

Емпатија и њено (не)формирање уз животиње

Према дефиницији, емпатија је способност да се замисле и разумеју мисли, перспектива, и емоције друге особе.

И сама дефиниција нам сугерише да, када спомињемо емпатију, пре свега мислимо на међуљудске односе. Али саосећање би требало да постоји и према не-људском свету, односно другим бићима која такође осећају бол, страх и способне су да пате. 

С обзиром на то да су животиње део људског света од памтивека, интеракција и блискост са њима је природна развојна прилика за учење емпатије. Исто тако, проблеми у овом односу могу бити и индикатор проблематичног и опасног понашања код деце и адолесцената.

У последњих пола века, психолози, психијатри и криминолози узимају насиље и окрутност према животињама код деце као чест прекусор антисоцијалног или психопатског понашања у одраслом добу. Ова појава је једна од уобичајено разматраних ставки при дијагностиковању поремаћаја понашања (conduct disorder), дијагнозе која се даје малолетним лицима са симптомима налик поремећајима личности јер се психопатија и други поремећаји не дијагностикују пре навршене осамнаесте године живота.

Како меримо oкрутност према животињама?

Група тинejџера волонтира на штанду за удомљавање напуштених животиња у Београду. Фото: Катарина Самуровић (2007)

Френк Асиони (Frank Ascione), научни утемељивач тезе о спрези антисоцијалног понашања и окрутности према животињама у дечијем узрасту, дефинише окрутност према животињама као социјално неприхватљиво понашање са предумишљајем, а које доводи до бола, патње и стреса код животиње, или њене смрти.

Ипак, насиље над животињама остаје честа појава у дечијем свету, учесталија него што су психолошки поремећаји у популацији. Као што ћемо видети, појава окрутности према животињама може да произилази из много разлога од којих нису сви патолошки

Због комплексности ове појаве и емотивног набоја који је прати постоји опасност да се у појединачним случајевима извуку паушални и превише субјективни закључци, чак и од стране стручњака. Зато су психолози развили посебне стандардизоване упитнике које истраживачи користе у раду са децом; они помажу да се објективно процени да ли се насиље над животињама дешава по неком од патолошких образаца.

Children and Animals Inventory (CAI) је алат који је 2004. године осмислио Марк Дадс (Mark R. Dadds) и његов тим стручњака из Сиднеја на основу Асионијевих „девет параметара окрутности”. То је кратка анкета за децу и родитеље која се показала корисном и прецизном у пракси јер су се, при провери алата, искази из анкета добро поклапали са реалним запажањима позитивних (негујућих) и негативних (окрутних) гестова деце током слободне интеракције са домаћим животињама. Да би се добила јаснија слика везе понашања са емпатијом, CAI се може комбиновати са другим алатима попут Индекса емпатије за децу и адолесценте (Empathy Index for Children and Adolescents – ES).

Типови окрутности према животињама

Док читате ово, сигурно сте се сетили ситуације у којој је ваше дете било грубо према животињама, можда чак и повредило неку од њих. Могуће је да сте већ и дубоко забринути. 

Међутим, иако ниједан облик насиља над животињама није пожељан и „добар” и захтева пажњу и интервенцију, важно је да поново нагласимо да није сваки случај окрутности обавезно патолошки. Развојна фаза у којој се дете налази је један од кључних елемената за тумачење „нијансе” почињене окрутности.

Тако ће млада деца предшколског узраста или деца са проблемима у развоју често бити починиоци окрутности из радозналости. Њих интригира шта ће животиња урадити, како ће се понашати, како ће изгледати ако јој ураде нешто ново и другачије, или ако интензивирају контакт (нпр. ако мажење замене стиском). Притом, деца ће третирати животињу као објекат – неће бити свесни да животиња може да пати, јер још увек не поимају да и животиње осећају. Занимају их ствари површније природе – реакције и чулне сензације, као да су животиње интерактивне играчке.

Деца такође могу извести насилан чин због опонашања. Рецимо, ако су цртаном филму  видели сцену у која укључује ударање, можда ће покушати да понове сличан ударац на животињи, тестирајући шта ће се у стварности десити. Нажалост, и деца која сведоче правом насиљу над животињама и људима такође се често упуштају у имитацију тог насиља, чиме ћемо се позабавити касније.

Међутим, иако не мора указивати на патологију, ни „радознала” окрутност млађег узраста није потпуно безазлена

Шаблон који се истиче у случају понављања оваквих дела, а посебно њиховом истрајавању до школског узраста, јесте да околина не реагује адекватно на дететове грубе гестове према животињама. Просто речено, њихово окружење се није довољно ангажовало да их научи исправном понашању и саосећању, што може водити спектру проблема далекосежнијих од односа према животињама.

Када је окрутност према животињама патологија

Чланови удружења “HSUS” (The Humane Society of the United States) , највеће америчке организације за добробит животиња, сваке године обучавају хиљаде полицијских службеника о истраживању и кривичном гоњењу злостављања животиња, са фокусом на везу између ових случајева и насилних дела према људима. Фото: HSUS

Понављање насиља над животињама и истрајавање у окрутности до узраста када дете већ може да разуме концепт (наношења) бола и патње често је индикатор дубљих проблема. Таква дела почињена између седме и дванаесте године живота стручњаци често називају „позивом упомоћ”.

Понављање окрутних и насилних радњи према животињама у свесном, школском узрасту, често показује да је дете и само жртва насиља, било да га доживљава лично, или му сведочи у својој околини.

Изложеност насиљу над животињама у детињству, чак и у својству посматрача, свакако може да води реплицирању тог насиља. Међутим, и насиље над самим дететом може довести до његових покушаја да се избори са траумом одигравајући је поново са животињама. Несумњиво, злостављање животиња је неретко један од показатеља дубоко дисфункционалне породице и породичног насиља.

Поред радозналости и опонашања, злоупотреба животиња може проистицати из следећих развојних феномена, (Аscione и сар. 1997) који могу нагињати психопатологији: 

  • Подизање расположења (нпр. када се злостављање животиња користи да се олакшају потиштеност, тензија, или досада, рецимо услед занемаривања детета).
  • Присилно злостављање (нпр. дете је натерано да буде окрутно према животињи од стране моћније особе).
  • Фобије од животиња (могу изазвати превентивни напад детета на врсту која је предмет страха).
  • Идентификација са злостављачем (дете-жртва може да покуша да поврати осећај моћи и контроле виктимизујући рањивију животињу).
  • Пост-трауматска игра (поновно одигравање насилних епизода са животињом).
  • Сексуална гратификација (бестијалност, често као последица сексуалне трауме).
  • Самоповређивање (коришћење/провоцирање животиње да би се сопственом телу нанеле повреде).
  • Припрема за међуљудско насиље (нпр. „вежбање” насиља над напуштеним животињама и љубимцима пре упуштања у насиље према другим људима).
  • Алат емотивног злостављања (нпр. повређивање љубимца другог члана породице ради контролисања те особе или индуковања страха).
  • Друштвени притисак.

Окрутност као последица друштвеног притиска

Девојчица посматра голубове. Деца уче кроз посматрање и опонашање, па однос околине и одраслих према живом свету има пресудну улогу и формирању њихових ставова и понашања. Фото: ауторка текста, приватна архива

Постоје ситуације када насилни чин старијег детета не сеже из личне патологије, већ из општих образаца понашања и потребе да се буде прихваћен члан заједнице. Ово укључује различите врсте друштвених притисака.

  • Притисак групе (вршњака) – у вршњачкој групи, окрутност над животињама може бити врста доказивања или иницијације којом се показује „храброст” и воља да се одступи од друштвених норми или способност да се потисну осећања.
  • Културолошки притисак – ако у друштву или породици постоји представа да су, рецимо, „прави мушкарци” немилосрдни и груби према животињама, дете може бити натерано на окрутност у раном узрасту и против своје воље (нпр. традиција свињокоља), или се својевољно повиновати друштвеним стандардима.

Последице друштвеног притиска можемо да препознамо у понављајућој правилности да највећи број малолетних починилаца насиља над животињама широм света чине дечаци. Зато је неопходно да се колективно запитамо какве вредности намећемо деци, појединачно и као заједница. Да ли сматрамо да је за наше друштво корисније да одгајимо мушкарце који штите слабије од себе, имају самоконтролу и саосећајни су? Или те вредности погрешно повезујемо са „слабошћу” уз опасност да стварамо младе људе са мало или нимало племенитости у себи, склоне потискивању осећања, злоупотреби супстанци и насиљу над рањивима и подређенима?

Шта каже статистика?

Колико су чињенице о везама између насиља над животињама и породичног насиља утемељене у реалности говоре истраживања вршена у америчким прихватилиштима за жртве породичног насиља („сигурне куће”) које је вршио већ споменути Френк Асиони.

У првој серији интервјуа коју је спровео 1998. године, чак 71% од 38 испитаница је потврдно одговорило на питање да ли је њихов партнер-злостављач икада повредио или убио породичног љубимца. Нажалост, 32% жена је потврдило и да је неко од њихове деце такође повредило или убило љубимца. 

У поновљеној студији на 100 испитаница, 54% физички малтретираних жена пријавило је да је њихов партнер такође повређивао или убијао љубимце. Насупрот томе, у контролној групи сачињеној од незлостављаних жена, ова стопа је износила само 5 одсто.

Жене-жртве породичног насиља доживљавају и насиље над својим љубимцима драстично чешће него незлостављане жене (Ascione, 2000, 2001)

У још једном истраживању из прихватилишта у Јужној Каролини, 46,5% жена пријавило је повређивање или претње љубимаца. Значајно је и да је 33,3% жена чији су љубимци злостављани потврдило и насиље партнера над децом. У подгрупи где није било злостављања љубимаца, насиље над децом било је преполовљено и износило је 15,8 одсто. Посебно је тужан податак да је око 25% злостављаних жена рекло да их је страх за живот љубимца спречио да раније потраже помоћ и склоне се из насилне средине јер сигурне куће не прихватају животиње.

Болна тема масовних убистава у школама такође крије везу са злостављањем животиња. У испитивању школских пуцњава за период од 1988. до 2012. године, откривено је да је код 43% починилаца постојао (познати) историјат окрутности над животињама (Madfis & Arluke, 2014). То је стопа готово идентична оној која се виђа код серијских убица. И анегдотално, многи од најпознатијих масовних убица, од починиоца масакра у Колумбајн гимназији до Андреаса Брејвика, имају добро документован историјат мучења и убијања различитих животиња.

Зашто да учимо децу да буду пажљива са животињама?

Лишено свести и знања о томе зашто је окрутност према животињи лоша, дете је вишеструко на губитку. 

Прво, може инертно наставити окрутно понашање, што лако води низу негативних ситуација – рецимо, томе да дете претрпи дефанзивни напад животиње, да доживи вербалне нападе вршњака или одраслих због свог понашања, или да се зближи са проблематичном децом која већ показују знаке антисоцијалног понашања, а често као вид „забаве” малтретирају животиње.

Друго, дете губи драгоцену прилику да се научи емпатији на врло приступачан начин. Учење о чувању живота и о значењу смрти такође је мање страшно ако заједно обрадите ситуацију згаженог пужа, него у некој емотивно захтевнијој ситуацији. Ако дете схвати да друго живо биће може умрети од гажења или претераног притиска, неће из нехата то поновити са хрчком-љубимцем, или, још горе, са рањивијим мањим дететом.

На крају, али не најмање битно – дете губи прилику да разуме зашто је лоше и бесмислено повређивати друга бића; да су сва она, као и ми, део мреже живота коју не би требало да реметимо.

Шта можете да урадите као родитељ или васпитач?

Дечак и лептир. Фото: ауторка текста, приватна архива

Знати читаву теоријску позадину је једно, али умети да се поставите у проблематичној ситуацији као одговорна одрасла особа је нешто сасвим друго и, рекло би се, теже. Зато клинички дечији психолог Вики Панаћони (Vicki Panaccione) даје следеће савете о томе како да дете изгради здрав однос са животињама и светом око себе.

  1. Почните да веома рано учите децу да буду љубазни, пажљиви и поштују људе који су другачији, као и сва жива створења. 
  2. Родитељи и васпитачи морају поставити добар пример тако што ће се и сами пажљиво односити према животињама и другим створењима.
  3. Одрасли не треба да омаловажавају животиње називају ћи их, рецимо, „глупим џукелама” или их ударати, посебно не из фрустрације и беса.
  4. Пажња и љубазност су први кораци ка емпатији – разговарајте са децом о осећањима других.
  5. Објасните детету да је свако живо биће важно у мрежи живота и да је (уколико једете месо) прихватљиво усмртити животињу само ради исхране.
  6. Деца воле да показују моћ над мањим створењима јер су они сами обично најмања створења у свом окружењу. Научите их да бити већи значи имати одговорност да се буде пажљив према мањима, на пример, као што родитељи имају обавезу да буду пажљиви према својој деци.
  7. Научите их да животиње (чак и инсекти) осећају и помозите им да покушају да замисле како би се они осетили да им неко откине руку или да их прегази. Успешно стављање у туђу кожу, чак и животињску, значи искусити саосећање (емпатију).
  8. Усвојите породичног љубимца и укључите децу у бригу о њему.
  9. Избегавајте игрице, филмове и приче где се животиње или бубе убијају или муче. Бирајте садржаје са пријатељским порукама о животињама.
  10. Ако дете види насилан садржај путем медија или на телевизији, разговарајте о томе. Пустите децу да поделе своје идеје о томе како се та животиња осећа и шта мисли о људима који су починиоци насиља. Пустите их да причу повежу са својим љубимцима.
  11. Научите децу да се диве појавама у природи – бојама лептира, мноштву гусенициних ногу, тврдоћи корњачиног оклопа. Ако проводе време проналазећи невероватне ствари о живим створењима, мање су шансе да ће желети да их повреде.

Бредли Милер, оснивач америчке Асоцијације за хуман узгој животиња („Humane Farming Association”, HFA) срочио је суштину учења о емпатији при интеракцији са животињама у само једној сликовитој реченици – наслову закључка овог текста.

„Научити дете да не згази гусеницу вредно је детету колико и гусеници”

Као што видите, нема инстант решења – праве фразе коју ћете изговорити у правом тренутку и успешно „формирати емпатију” код детета. Да би се предупредили или на прави начин дочекали проблеми у понашању, цела породица мора радити на емотивном здрављу, а одрасли и сами морају показивати емпатију према другим бићима, према другим људима, и најважније – према сопственој деци и партнеру. 

Такође, оно што (не) треба да радимо да бисмо одгајили саосећајну и срећну децу ставља под лупу и наш однос према природи. Заслепљени агресивним корпоративним маркетингом и потрошачким императивима нашег времена, нажалост пречесто заборављамо да живи свет може бити извор бескрајне инспирације и забаве за децу, ако им на време откријемо колико је занимљив и пун изненађења. Управо их здрав контакт са самим животом може животу и научити.

Фото: ауторка текста, приватна архива

Литература

Ascione, F. R. (1993). Children who are cruel to animals: A review of research and implications for developmental psychopathology. Anthrozoös, 6(4), 226–247.
https://www.researchgate.net/
Ascione, F.R., Thompson, T.M., and Black, T. (1997). Childhood cruelty to animals:
Assessing cruelty dimensions and motivations. Anthrozoos 10:170–177.
https://www.tandfonline.com/
Ascione, F.R (2001). Animal Abuse and Youth Violence. Juvenile Justice Bulletin. Office of Juvenile Justice and Delinquency Prevention, U.S. Department of Justice
https://www.ojp.gov/pdffiles1/ojjdp/188677.pdf
Dadds, M.R., Whiting, C., Bunn, P. et al. Measurement of Cruelty in Children: The Cruelty to Animals Inventory. J Abnorm Child Psychol 32, 321–334 (2004). https://doi.org/10.1023/B:JACP.0000026145.69556.d9
Madfis, E., Arluke, A.(2014). Animal Abuse as a Warning Sign of School Massacres. Homicide Studies. 18. 7-22. 10.1177/1088767913511459.
https://www.researchgate.net/
Mellor, D., Yeow, J., Hapidzal, N.F.M. et al. Childhood Cruelty to Animals: A Tri-national Study. Child Psychiatry Hum Dev 40, 527–541 (2009). https://doi.org/10.1007/s10578-009-0142-0
Wauthier, L., & Williams, J. M. (2022). A Qualitative Study of Children’s Accounts of Cruelty to Animals: Uncovering the Roles of Trauma, Exposure to Violence, and Attachment. Journal of Interpersonal Violence, 37(9–10), NP6405–NP6438. https://doi.org/10.1177/0886260520928640
„Bugs, Boys and Power: Is Cruelty to Animals Natural? Ideas for raising compassionate children in a power-hungry world. Joanna Schroeder, 2017, The Good Men Project
https://goodmenproject.com/
„Do you know the connection between mass shooters and animal abuse?” Voice For The Animals Foundation.
https://www.vftafoundation.org/

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име