Насловна Човек и планета Еволуција човека – време када смо имали комшије

Еволуција човека – време када смо имали комшије

2576
0
Време читања: 4 минута

Једна од чешћих заблуда у вези са еволуционом историјом човека јесте да су се наше предачке врсте сукцесивно смењивале, и да би са настанком нове врсте нестајала стара. Ово произилази из прозаичне чињенице где се под еволуцијом сматра да све јединке једне врсте еволуирају у следећу. Наиме, за оно што јесте истина и што се заправо догађа мораћу кратко да објасним један појам. Појам популације се често арбитрарно користи у свакодневном говору и у истом се често односи на лаички сличне, али биолошки врло различите појмове. Популација је најпростије речено скуп јединки једне врсте које живе на одређеном простору и међусобно се размножавају. Екстраполирајући ово на пример савремених заједница, мада без савремених превозних средстава, то би значило да житељи Београда чине једну популацију људске врсте док житељи Москве чине другу. Због велике географске удаљености мала је вероватноћа да се они сретну и остваре потомство, није немогуће, али је мање вероватно. Не еволуирају појединачне јединке, већ скуп тих јединки, где се у популацији мења структура генског фонда, тј. мења се заступљеност гена у скупу свих присутних гена у тој популацији. Променом структуре генског фонда се мења популација и еволуира.

Еволуциона историја рода Homo јесте компликована и свакодневно се допуњује новим антрополошким и молекуларним истраживањима. Племе хоминини обухвата све врсте рода Homo и припада породици хоминида (великог човеколиког мајмуна).  Еволуциона линија човека у роду Homo креће од врсте Homo habilis, преко H. erectus, до врсте H. heidelbergensis која је предак савремених људи, Homo sapiens. Морам напоменути да у еволуционој линији рода Homo постоје и друге врсте које су мање познате или за сада недеовољно описане. Међутим, поред савременог човека, од врсте Homo heidelbergensis одвојиле су се још две врсте, неандерталци (H. neanderthalensis) и денисовани (Homo denisova) које се заједно са предачком врстом називају архаични људи. Што значи да су се три популације H. neanderthalensis довољно удаљиле и тако остале дуг временски период у коме су почеле да добијају неке сопствене карактеристике и почеле да се разликују од предачке популације. Раније се сматрало да су неандерталци преци савременог човека, али се касније утврдило да су они као и денисовани, у ствари наши рођаци, сестринске групе савремених људи. Од заједничког претка се прво одвојила линија (популација) која ће дати неандерталце и денисоване и то пре милион година, док се линија која води ка денисованима одвојила од неандерталаца пре 640 000 година. Упоређивањем временских периода у којима су ове три врсте живеле, долази се до закључка да су оне више десетина хиљада година коегзистирале на истом простору Евроазије. 

Заједнички предак (Homo heidelbergensis)

Врста H. heidelbergensis живела је у периоду пре 800.000 до 200.000 година, настала је на територији Африке, али је мигрирала и настанила и Европу и Азију.

Неандерталци (H. neanderthalensis)

Неандерталци су сестринска група савремених људи која је живела пре 250 000 – 28 000 година и везују се за територију Европе. Били су мањег раста од савремених људи, са робуснијом грађом и већим кранијалним капацитетом (запремином мозга), а за њихов изглед је заслужна хладна европска клима у којој су живели. Иако грубе појаве, неандерталци су имали знатно напреднији и развијени технолошки и социјални живот од својих предака. Неандерталцима се приписује мустеријанска израда каменог оруђа. Користили су лековито биље и успешно складиштили и припремали храну. Живели су у групама са око тридесетак чланова, попут каснијих савремених људи ловаца-сакупљача, које су имале хијерархијску структуру. Поред лова и сакупљања хране, бавили су се и уметношћу где су осликавали пећине и правили накит од костију и ноктију животиња. Своје чланове су сахрањивали у примитивним обредима, где се по први пут овакво понашање бележи.

Денисовани (Homo denisova)

Денисовани су скоро откривена сестринска група људи. За сада ова група хоминина нема своје коначно латинско име јер ниједан потпуни скелет није пронађен и детаљно описан. Како је онда пронађена и описана ова врста? Денисовани су откривени у Сибирској пећини Денисова, где је пронађена фаланга (део прста). Због ниске температуре која влада на тим просторима, ДНК је одлично очувана, па је секвенциран геном тада непознатог узорка и дошло се до открића да очитани геном не припада ни савременом човеку нити неандерталцу, али да са њима дели заједничког претка. Сматра се да су живели до пре 30 000 година. 

Савремени човек (Homo sapiens) настао је у источној Африци пре око 200 000 година. А прве миграције савремених људи на простору Европе и Азије десиле су се пре 100 000 година. У то време на тлу Европе и Азије налазиле су се и друге две успешне сестринске групе, неандерталци и денисовани. Неандерталци су се простирали од Атланског океана до Алтајских планина на истоку, док су денисовани живели од Сибира до југоисточне Азије. Преци савременог човека су мигрирали преко Блиског Истока и ширили се према Европи и према Азији. 

Са нашим доласком на тло Европе и Азије постали смо нове комшије већ добро адаптираним староседеоцима. Многа пећинска налазишта показују да нисмо само имали комшије, већ смо са њима блиско и повезано живели, а на то указују остаци савремених људи поред остатака неандерталаца и денисована. Рана људска оружја и оруђа наликују мустеријанском начину прављења оруђа од камена, што указује на то да су људи уз неандерталце учили. Пошто су и денисовани и неандерталци дуго пре првих савремених људи боравили на територији Евроазије, адаптирали су се на одређене спољашње услове који су тамо владали. Са добро адаптираним комшијама су се преци савремених људи „мешали“. Укрштање са њима оставило је трагове у геномима данашњих људи. У геному савременог човека се у просеку налази до 4% неандарталске ДНК. Неки од неандерталских гена који су остали су гени задужени за имунски одговор на вирусе, затим гени везани за одбрану од ултравиолетне светлости, али по неким истраживањима и гени задужени за црвени пигмент косе. Укрштање са денисованима је такође у нашим геномима оставило трагове – чак 6% генома чине гени наслеђени од њих. Једна од веома корисних адаптација наслеђена од денисована која је селекцијом фаворизована јесте адаптација на висински живот, а до самог укрштања је дошло на тибетанском платоу. Та адаптација је омогућила савремним људима да освоје разне планинске врхове и настане се на неким од најекстремнијих станишта. 

Нестанак врста које су живеле заједно са нама и које су учествовале у нашем обликовању јесте мистериозан. Да ли су и како савремени људи допренели ишчезавању тадашњих савременика никада се у потпуности неће сазнати. Какав би свет био да је нека од друге две врсте превладала или какав би био да и даље живе све три заједно, остаће на писцима научне фантастике да о томе размишљају. Сигурно је једино да је наша историја била узбудљива и мистериозна и пре првих цивилизација.

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име