Немају развијен ендокрини систем ни мозак као животиње, али биљке могу да синтетишу хормоне и да притом знају када је време за то.
У природи све интерагује, па тако и биљке које чине велику компоненту живог света, „ослушкују“ шта се дешава око њих, региструју климатска дешавања, и на основу тога стварају хормоне који ће усмерити њихове органе да расту и да се развијају.
Фитохормони су супстанце које на природан начин регулишу растење биљака. Биљке не поседују специфичне жлезде у којима се фитохормони синтетишу, већ свака ћелија у одређеном ступњу развића има способност да синтетише један или више хормона. Биљни хормони су активни при ниским концентрацијама и могу да делују на месту синтезе или на месту које је удаљено од места настанка хормона. Ефекат ових супстанци није прецизиран на јединствене активности већ је вишеструк, па тако исти хормон у различитим биљним ћелијама изазива различите промене.
За фитохормоне је карактеристична међусобна интеракција, те од комбинаторног дејства хормона зависи правац развића организма. Често је присутан сингеристички однос између хормона, односно регулација процеса у истом смеру тако да један другом не смањују дејство већ удружени постижу позитиван ефекат. Иако је запажена корелација између синтезе одређених хормона и ступња развића, физиолошког ефекта не би било да биљно ткиво не поседује рецепторе за тај хормон. Рецептори су мера осетљивости ткива на одређени хормон и регулатори хормоналне хомеостазе.
Први фитохормон откривен је тридесетих година прошлог века. Он има позитиван утицај на раст биљака и због тога му је дато име – aуксин, које потиче од грчке речи auxein што значи „расти“. Убрзо након тога откривени су и описани још неки – цитокини, гиберелини, брасиностероиди, абсцисинска киселина (АБА), етилен, и јасмонати (јасмонска киселина).
Ауксини су група хормона који имају улогу у регулацији растења. Не постоји биљка која не синтетише ауксине, што се објашњава постојањем многобројних алтернативних путева синтезе и сматра се да биљка која нема способност синтезе ових хормона заправо не може да се развије и преживи.
На растење биљке утичу тако што контролишу и обезбеђују исправну деобу ћелија. Биљкама је за раст потребно да могу да транспортују материје од корена до листа и обрнуто, што је могуће због присуства проводних елемената, а на диференцијацију ћелија у проводне елементе утичу управо ауксини. Развиће бочних коренова, вршног пупољка и формирање сочних плодова такође се приписује дејству овој групи хормона.
Цитокинини су познати и као позитивни регулатори. Они се синтетишу у младим ткивима, нарочито у корену и плодовима који сазревају. Заједно са ауксинима стимулишу ћелијске деобе, међутим за разлику од ауксина, цитокинини поспешују раст бочних пупољака.
Активни су у току развоја листова, дебљања стабала и цветања, међутим инхибирају процесе издуживања стабла и раст корена.
Гиберелини се синтетишу у младим листовима, корењу, семенима и плодовима. Они позитивно утичу на клијање семена и на формирање цветова, а запажено је и синергистичко дејство са ауксином на издуживање биљака.
Брасиностероиди су по свом дејству слични гиберелинима, будући да стимулишу издуживање стабала и растење. Уз то, позитивно утичу и на раст листова, лисних и цветних дршки и поленове цеви.
Абсцисинска киселина (АБА), етилен и jасмонати се сврставају у категорију хормона стреса. Њихова синтеза се највише одиграва када биљку задесе неповољни услови, а циљ им је да обезбеде преживљавање биљке или семена до оног тренутка када се стекну услови за нормално развиће.
Ови хормони имају улогу у заустављању растења пупољака и клијања семена и на тај начин доводе биљку у стање дорманције. У сушним условима изазивају затварање стома како би биљка сачувала што више воде. Такође, регулишу транспирацију тако што изазивају исушивање и опадање листова.
Биљке никад не престају да нас изненађују својим триковима. Без органа који је омогућио човеку еволуцију није им ускраћена домишљатост, а шта још од нас крију једва чекамо да сазнамо.
Главни јунаци данашње приче изгледају овако:
Ауксини и цитокинини:
Гиберелини и брасиностероиди:
АБА, етилен и јасмонска киселина:
Извор: commons.wikimedia.org
