Формирање тресетишта – ПИО „Власина“

Да ли сте знали да се на крајњем југоистоку наше земље, на територији општине Сурдулице, између високих врхова планина Родопског масива – Варденика, Чемерника, Плане и Букове Главе, у близини границе између Србије и Бугарске налази наше највише вештачко језеро? Тај трон „највиших“ језера поносно је заузело Власинско, са 1213 м надморске висине. Настало је изградњом бране где је река Власина истицала из тресаве које је названа Власинско блато. А она је пак, у то време, била највећа тресава на Балканском полуострву. Површина коју је заузимала била је 10,5 км². Изградњом велике земљане бране и формирањем акумулације, битно су измењене карактеристике читавог подручја.

Ове измене, пре свега, огледају се у остацима некадашње тресаве у виду стотинак тресетних „пловећих острва“ која су након њеног потапања, испливала на језерску површину. Наиме, на подручју данашњег језера некада су се налазиле дебеле наслаге тресета (дебљине од 1 до 3 метра), настале вековним таложењем остатака биљака и животиња. Тај органски талог је тамносмеђе до црне боје и највише га има по мочварним, влажним подручјима. Огромна количина воде која је потопила Власинску котлину и формирала језеро, ерозивним утицајима је откидала поједине комплексе тресетишта са дна и тако формирала пловећа острва, која представљају природни феномен и чине ову акумулацију естетски атрактивном и несвакидашњом. Kрећу се, плутају веома слободно, од обале до обале, мењајући како место тако и облик, у зависности од јачине ветра и осталих климатских фактора.

Историју Власинске висоравни можемо грубо поделити на два периода: период пре потапања и период после потапања Власинске тресаве. Рад на изградњи бране и чишћењу тресаве почео је после Другог светског рата, тачније 1948. године, а пуњење басена водом трајало је до 1954. године када је језеро достигло површину од 16,5 км², што га после Ђердапског и Златарског, чини највећим у Србији. Висина бране којом је језеро преграђено је 34 м, а дужина 239 м. Има облик неправилне елипсе издужене од југа према северу. Дужина језера, најкраће растојање мерено по акваторији, између најудаљенијих тачака износи 9 километара. Просечна ширина језера износи 1,77 км. Максимална ширина Власинског језера (3,5 км), налази се у његовом крајњем јужном делу.

Са 160 милиона км³ акумулисане воде, спада у водом најбогатија вештачка језера Србије и има значајан хидроенергетски потенцијал. Дужина обалске линије Власинског језера износи 132,5 км, а разуђеност обале 2,166. Односно, дужина обалске линије Власинског језера преко два пута је већа од обима круга исте површине.

Околина Власинског језера представља благо заталасано и заравњено развође између сливова Власине, Врле, Божице и Јерме. Језеро се храни водом из мањих притока, извора и падавина (око 840 мм годишње). Како би се побољшао водни биланс Власинског језера, подигнута је и акумулација Лисина на месту званом Две реке, односно где се Лисина улива у Божичку реку. Насутом браном висине 40 м, преграђене су долине Божичке реке и Лисине и тако је створена акумулација површине 3 км². Помоћу пумпно-акумулационог система „Лисина“, који је први ове врсте изграђен у нашој земљи, вода се диже са две црпне пумпе око 340 м изнад језера, одакле се путем одводних канала и тунела укупне дужине 17 км одводи у постојећи канал Божица, а потом у Власинско језеро. Тиме се вода из слива Егејског мора пребацује у слив Црног мора; долази до несвакидашње појаве познате под називом –  пиратерија, у овом случају вештачка.

Власинско језеро има статус изворишта водоснадбевања и у том смислу његова заштита и коришћење имају приоритетан значај. У језеро, сваке секунде притиче два кубика воде I квалитета. Воде Власине се без икакве прераде флаширају у истом квалитету као што су на извору, а квалитет и састав земљишта обезбеђују најфинију филтрацију воде што је сврстава у ред најчистијих вода. Изузетна мекоћа, неутрална pH вредност и низак садржај нитрата, натријума и осталих минерала сврставају Власину у групу слабо минерализованих вода.

Висок квалитет воде потврђују и популације ретке фауне као што су видре, поточне пастрмке и др.

Када је у питању остали биљни и животињски свет који обитава на Власинској висоравни, ово подручје може да се похвали са импозантним бројкама националних и међународно значајних врста птица (125 врста – сива чапља, ћубаства пловка, корморан и др.), сисара (27 врста – водена ровчица, шумска ровчица, слепо куче, текуница, куна бјелица, куна златица, видра, вук, срна, водена волухарица и др.)

Језеро оивичавају ливаде са богатом зељастом вегетацијом (тресетна маховина, тресетна трава, зуква, барски љутић, крупни маслачак, али и ботаничка реткост – росуља, тј. биљка месождерка, ловорвишња и др.), пашњаци, шуме букве, граба, бреза, али и четинара. Изузетно раскошан биодиверзитет језерског подручја и планинских масива који се уздижу и красе околни пејзаж, али и велики број природних реткости, чине овај локалитет тако посебним и значајним за нашу земљу.

2006. године, предео изузетних одлика (ПИО) Власина је заштићен и категорисан као природно добро I категорије, односно заштићено подручје од националног значаја. Годину дана касније, Власина је уврштена на листу међународно значајних влажних подручја, тзв. Рамсарских подручја, а затим издвојена као међународно значајно подручје за птице, међународно значајно подручје за биљке, као и Емералд подручје.

Власина је била предмет проучавања готово свих наших ботаничара. По томе се најбоље види, колико је она интересантан објекат за биолога и колико је богат извор за студије у разним правцима.

На крају, Власина, не само само што стоји на трону највиших језера, а онда и на трећем месту највећих, она са правом може да се сврста и у најлепша. Нетакнута природа, сакривена од негативних антропогених утицаја, чист ваздух и поглед на магична плутајућа острва, уточиште многих реликтних биљних врста који представљају својеврсне сведоке геолошке и климатске прошлости читавог окружења и још пуно тога… Стога, посета овој бајковитој оази се не доводи у питање, једино питање које овај величанствени крај има за нас је: КАДА ДОЛАЗИТЕ?