Насловна Свет око нас Ваздух Три цртице о грађанском мерењу ваздуха у Ваљеву

Три цртице о грађанском мерењу ваздуха у Ваљеву

1325
0
Аутор: Радослав Пантић
Време читања: 4 минута

Ваљево, град у Западној Србији са нешто мање од 90 хиљада становника, годинама уназад има ваздух треће категорије због прекомерног присуства суспендованих PM10 и PM2,5 честица. И док надлежни слабо реагују, удружење Локални одговор је покренуло у новембру прошле године акцију свакодневног обавештавања јавности о аерозагађењу путем своје Фејсбук странице. У помоћ овој групи волонтера прискочили су удружење „Београдска отворена школа“ и неформална група „Еко Стража“ тако што су обезбедили пет приручних сензора за мерење квалитета ваздуха у систему SensorCommunity и Air Care. И док први подаци о аерозагађењу у ваљевским насељима стижу, стижу и прве реакције. У наставку су реаговања три ваљевска волонтера грађанског мерења загађења. 

Сви или ништа 

Mилан Бурсаћ (43) је дипломирани инжењер електротехнике из Ваљева. Запослен је у београдској фирми која пројектује и продаје мерно-регулациону опрему. Због пандемије посао обавља на даљину, од куће. Он је један од волонтера који је у дворишту свог домаћинства у Горићу, насељу надомак Ваљева, недавно инсталирао приручни сензор за мерење честица прашине у ваздуху, као део Грађанске мреже за мерење загађења. 

Аутор: Милан Бурсаћ

„Када су то вече подаци са сензора почели да се очитавају на мом рачунару, помислих да је сензор неисправан. А онда сам отворио прозор од собе и одмах га затворио. Смог који је долазио споља је био несносан. Остали сензори у граду су показивали слично“, каже Милан и пита се: „Не знам уопште одакле то долази?“ 

Миланово домаћинство обухвата велики кућни плац окружен парцелама на којима се гаје пољопривредни усеви. У близини нема много кућа, нити је велика концентрација становника. Милан мисли да је могуће да загађен ваздух долази из Новог Насеља које је у близини и од димњака фабрике „Крушик“, која је удаљена од његове куће око два километра. 

Породица Бурсаћ која живи у Горићу држи до штедње енергије и енергетске ефикасности. Недавно су поставили топлотну изолацију за целу кућу и променили све прозоре и столарију. Милан је поставио два соларна панела која пуне два мања акумулатора. Oни омогућавају независно аутоматско спољно осветљење куће при чему је и сензор за мерење квалитета ваздуха такође прикључен на овај соларни систем и не зависи од кућног мрежног напајања.

Милан и његова породица и даље планирају да улажу у сопствену производњу енергије и одрживо становање. „Наш труд не може да уроди плодом ако сви око нас не буду штедели енергију и водили рачуна о животној средини“

Квалитет живота 

„Планирали смо да се током ове године преселимо на периферију Ваљева, где има више зеленила, мање је људи и чистији је ваздух. У предграђу, на путу према Београду, пет-шест километра од центра града имамо породичну кућу, велики плац и мир. Подићи ћемо кредит за реновирање куће, пре свега за топлотну изолацију и прихватљив систем грејања“, прича своју замисао Славица Пантић (50), правница у општини, волонтерка Грађанске мреже за мерење загађења у Ваљеву. Славица каже да је живот у њеном граду одавно неподношљив због прљавштине и аерозагађења током целе године, посебно у зимским данима. 

„Пратим са зебњом податке које очитавају сензори постављени у Ваљеву. Видим да готово нема разлике у загађености у центру Ваљева и у насељима која су на периферији, као што су Попаре или насеље Горић у које хоћемо да се преселимо“. Каже да су сви у кући сагласни са идејом пресељења, супруг и синови. Свесна је да ће то повећати трошкове, али су у виду имали квалитет живота, пре свега мир, већи простор и здраву околину. Славица на крају каже:„Међутим, сада се питам да ли је таква одлука паметна, јер аерозагађење не можемо да избегнемо, нити на њега да утичемо?“ 

Добре комшије 

Попаре су ваљевско насеље, на истоименом узвишењу, југозападно од центра града. Куће су као окачене значке, једна до друге, густо збијене. Са чувеног видиковца у Попарама пуца поглед на Ваљево и долину ваљевских река. У Попарама живи Слободан Бранковић (40), предузетник и грађански активиста. 

„Очекивао сам оно што сам видео. Једоставно, видимо ваздух. И он не може да буде добар. Ужи центар је у реду. Видим с брда. Најгора су нам насеља на узвишењима и између, уз Шабачки пут, реку Љубостињу, доле код Сувоборске улице, насеље Пети пук, Косачића венац“, каже Слободан коментаришући резултате мерења ваздуха у грађанској мрежи. Не крије да аерозагађење утиче на његове животне планове, понекад размишља да је најбоље да оде из града. 

Ипак, наводи да се ствари полако мењају. Каже да је у његовој улици готово половина комшија већ прешла да се греје на пелет, као и он. „Кад сусед заложи угаљ, сензор полуди и оде у љубичасто“, каже Слободан у шали. Покренули су акцију да се у улици засади дрворед јапанских трешања. Сви мештани су то прихватили, али нису могли да нађу довољно садница. Слободан и комшије очекују помоћ од Пољопривредне школе у Ваљеву у набавци садница, али и подршку локалних власти у одржавању и гајењу биљака. 

Аерозагађење је првенствено здравствени проблем, али такође и првораздени политички и социјални. Град у коме је готово сваки дан укус и мирис ваздуха неподношљив, град у коме се сваки дан ваздух види голим оком, нема перспективу. Ту нема планирања развоја. Верујем да ће се Ваљевке и Ваљевци изборити за своју будућност. 

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име