Производња и потрошња опасних материја је у сталном порасту – велики је број постројења код којих се у оквиру редовне делатности производе и примењују опасне материје, врши транспорт, њихово складиштење и чување, па тако постоји стална потенцијална опасност од њиховог неконтролисаног доспевања у животну средину. У свету се сваког дан догоди око 35 хемијских акцидената мањег или већег обима.
Доспевање загађујућих супстанци у животну средину може да се одвија на два начина. Један је свакодневно уношење супстанци из различитих извора загађивања и у овом случају деловање им је прикривено, а последице се јављају после више година или десетина година.
Насупрот овоме, загађујуће супстанце могу нагло да буду унете у животну средину, или да сплетом околности у њој настану, повећавајући брзо и знатно степен загађења. Тада говоримо о хемијском акциденту. До њега долази у случају хаварије на производним системима, људске грешке, различитих кварова, застоја, неисправности система, односно свих могућих врста несрећа у саобраћају. У свим овим случајевима у кратком року долази до испуштања значајне количине хемијских супстанци, које дају једнократно, али велико загађење у ограниченом простору, које се може временом проширити.
Акцидентна загађивања, према обиму и величини последица, могу да се поделе на:
- акциденте (погинулих, повређених или угрожених од 1 до 100);
- удесе (погинулих, повређених или угрожених од 100 до 10 000);
- катастрофе (погинулих, повређених или угрожених преко 10 000);
- катаклизме (тотално разорена подручја без преживелих или са незнатним бројем преживелих лица).
Када се хемијски удес догоди најчешће се као узрок наводи људска грешка и то она која је непосредно изазвала удес. Међутим, суштински се морају разликовати три врсте могућих грешака:
- директне (непосредне) грешке које проузрокују удес (грешке радника);
- почетне (основне) грешке (лоше пројектован процес, коришћење неодговарајуће опреме, незадовољавајући индикатори стања процеса);
- пропусти да се предузму одговарајуће превентивне акције (анализа опасности, планови заштите и упутства за безбедан рад, систем контроле параметара процеса и узбуњивања, информисање и обука радника).
Ризик од настанка хемијског удеса постоји током целог процеса производње, транспорта и складиштења опасних материја, па се као места настанка удеса могу идентификовати:
- производна и технолошка постројења у којима опасне материје учествују у процесу производње;
- складишта, магацини и објекти у којима се чувају опасне материје;
- средства и комуникације којима се превозе опасне материје.
Према подацима Међународне организације за рад у свету се до 1990. године догодило око 1.000 већих хемијских акцидената и то око 40% од укупног броја удеса догоди се у производним погонима, око 35% удеса се дешава при транспорту, а око 25% се односи на удесе приликом складиштења.
Најпознатији акциденти су:
- Севезо у Италији (1976), прво значајније загађење у производним погонима, где је због заташкавања око 37.000 људи било изложено веома штетној хемикалији диоксину;
- Бопал у Индији (1984), место највеће индустријске несреће у историји где је живот изгубило око 4.000 људи;
- Чернобил у СССР (1986), највећи нуклеарни акцидент (умрлих 51, угрожено више стотина људи);
- Базел у Швајцарској (1986), гашење пожара у складишту хемикалија на неадекватан начин „однело“ је у реку Рајну око 30 t пестицида што је зауставило живот у реци на више од 10 година;
- Тулуз у Француској (2001), где је због експлозије смртно страдало 30 људи, а преко 2.000 је повређено.
Локацијски, опасне материје су углавном везане за веће градове, индустријске центре и уз значајне саобраћајнице. Посебан проблем представља чињеница да се не може предвидети када ће настати и локација где ће до удеса доћи. Због тога су индустријски најразвијеније земље, уз помоћ међународних организација, донеле бројне програме, предлоге, препоруке и конвенције који се односе на превенцију, приправност, одговор на удес, мере заштите и санације.
Информисање јавности о проблематици која је повезана са питањем хемијских удеса може да се организује на неколико различитих нивоа. У основи се ту ради о два приступа. Један укључује захтев познат као право да се зна (Right to know) што значи да јавност треба да буде информисана о свему што она сматра важним по том питању. Други, који се много чешће примењује у пракси, је приступ дефинисан као потребно да се зна (Need to know), и који подразумева да се грађанима саопштавају само оне информације које се сматрају неопходним за успешније превазилажење опасности.
Догађаји у Севезу су у периоду после акцидента иницирали низ састанака који су изнедрили Севезо директиве, односно прописе за регулисање поступака и мера у случају хемијских хаварија.
У Србији, Правилником о методологији за процену опасности од хемијског удеса и од загађивања животне средине, мерама припреме и мерама за отклањање последицапрописује се методологија за процену ризика од хемијског удеса и опасности од загађивања животне средине, о мерама припреме за могући хемијски удес и мерама за отклањање последица хемијског удеса, као и начин вођења евиденције о врстама и количинама опасних материја у производњи, употреби, превозу, промету, складиштењу и одлагању.
Процена опасности, односно ризика од удеса и опасности од загађивања животне средине, планирање мера припреме за могући удес и мера за отклањање последица удеса врши се када су опасне материје присутне у количинама једнаким или већим од наведених у Листи опасних материја у Правилнику, али и у случају када су опасне материје присутне у мањим количинама ако се у поступку надзора процени да је то неопходно ради заштите људи и животне средине.
Припремљеност заједнице за неконтролисано ослобађање опасних материја у околину важан је чинилац спасавања људи, материјалних добара и животне средине. Битно је утицати на свест људи и прецепцију ризика. Људи су, уопштено говорећи, више забринути због нових и непознатих ризика, ризика с катастрофалним последицама, наметнутих ризика, ризика који су директно повезани са њима, али су, такође, и спремни да занемаре висок ризик ако постоји добробит од активности која истовремено носи и ризик.
На основу анализе српске регулативе, стиче се утисак да успешно пратимо светске трендове када су хемијски акциденти у питању. У Правилнику РС разрађују се и поједини аспекти одговора на удес који се односе на упознавање становништва са свим потенцијалним опасностима и предвиђеним мерама заштите, вежби и едукације. Осим Правилника акциденти су тема и Закона о процени утицаја на животну средину, Закона о стратешкој процени утицаја на животну средину, Закона о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине, Закона о заштити животне средине, Закона о доступности информација од јавног значаја итд. Велики проблем у Србији јесте непоштовање донетих закона због укупне економске, политичке и социјалне ситуације. Грађани су и сами у дилеми да ли је важније имати радно место или здраву животну средину.
