Пластични отпад је данас, нажалост, свакодневица. Одавно се претворио у глобални проблем који се не може решити одједном – свака врста пластике је засебан изазов којем се мора исто тако засебно приступити.
Проблем пластичног отпада представља одличан пример када треба мислити глобално, а делати локално. Пластика је саставни део наших живота, али да ли мора тако да буде?
Како да променимо наше навике, колико је велики проблем пластичног отпада и да ли постоје неке иновације које би могле помоћи у решавању проблема званог пластика? Одговоре на ова питања понудио нам је Вукашин Јанковић, истраживач из области молекуларне микробиологије и биотехнологије.
Где се могу наћи корени загађења наше околине пластиком, како је све то почело?
Као и доста ствари, све је почело у нечијој лабораторији. Са открићем првих пластичних полимера релативно брзо се видео потенцијал који пластика може да има у свакодневном животу, а ту је и сама исплативост производње пластике и њена приступачност. Да није толико јефтина, не верујем да бисмо били окружени њоме у овој количини.
Загађење пластиком је било присутно од самог њеног почетка, али се једноставно о томе није размишљало на време, поготово онда када је почела све више и више да се примењује.
Да ли се сав пластични отпад третира исто или постоје изузеци?
Тренутно постоји 7 основних врста пластике од којих се израђују бројни предмети. Само одлагање и рециклирање пластике није исто за сваки тип. Узмите у обзир да на многим местима не постоје контејнери где се може сортирати пластични отпад по типу, а и многи предмети су израђени од две или више врста пластике. Сама прича се додатно закомпликује ако узмете у обзир да се у неким постројењима сав тај раздвојени отпад, за који се неко потрудио да сортира, поново измеша, спали или одлаже по депонијама.
Изузеци постоје уколико се отпад одлаже по предмету, а не по врсти пластике,у случајевима попут канти искључиво за чепове, пластичне флаше или кесе. У оваквим ситуацијама рециклирање пластике би било ефикасније да није скупље од производње нове.
Да ли пластични отпад представља опасност по наше здравље и како?
Кратак одговор јесте ‒ да. Оно чега доста нас није свесно јесте да ми и те како уносимо честице пластике у свој организам. Путем хране или ваздуха, „микропластика“ заврашава у нашем телу (нека статистика јесте и до 5 грама пластике на недељном нивоу). Још увек не знамо какав ефекат микропластика има на наше здравље, да ли узрокује неке болести или стања. Многи пластични предмети у себи садрже токсичне супстанце које наравно да није добро уносити у организам.
Пластични отпад је водећи глобални еколошки проблем, да ли по Вашем мишљењу има наде да се он смањи?
Проблем „пластичног загађења“ није само везан за постојећу пластику. Проблем лежи и у томе чиме ћемо ми ту пластику заменити и како живети без ње. Дакле, не само да морамо да нађемо ефикасан начин уклањања пластике, него и ефикасан начин замене предмета од пластике неком алтернативом. Наде наравно да има, само морамо да разумемо да је проблем јако комплексан, да захтева и промену нашег понашања и да ће за његово решавање бити потребно више времена него што смо мислили.
Које су то данас новине на пољу заштите животне средине од пластичног отпада?
Један од задатака јесте да се отпад не повећа, а то се постиже новим алтернативама пластици и подизању свести о култури коришћења и рециклирања пластике. Неке лепе новине јесу нови полимери, или већ познати материјали, биљног или другог порекла, који би могли да замене пластичне полимере, а који су „здравији“ за нашу околину. Још једна лепа новина јесте подизање свести међу људима, омогућавање људима да рециклирају, буду креативни, буду гласни и на разне друге начине се ангажују. Не смемо занемарити улогу свих нас када је у питању проблем пластичног загађења и његово решење.
Како ту наука може помоћи?
Наука може помоћи на више начина. Са једне стране, ради се на томе да се нађу начини како би се пластика разградила, разградња убрзала или на неки начин олакшала. У овоме велику улогу играју и микроорганизми и ензими из микроорганизама. Са друге стране, научници раде и на алтернативама пластици, као што су нови или већ постојећи полимери који су биоразградиви и који имају сличне особине као пластика. Наука такође може допринети и налажењу другачијих начина рециклирања и третирања пластичног отпада, и на крају наука може допринети бржем подизању свести код људи.
Ко се све у Србији бави овим проблемом?
Када је у питању индустрија, морам да признам да нисам чуо за постројења или фирме које ефикасно рециклирају пластику по типовима, или производе алтернативе. Знам за један старт-ап који има врло лепу идеју за алтернативу стиропору, а такође сам упознат и са неким кампањама које велике фирме имају када је у питању рециклирање њихових пластичних производа, где људи добијају попусте уколико врате амбалаже и тако даље.
Када је у питању наука, издвојио бих истраживачку групу за екобиотехнологију и развој лекова, у оквиру Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство. На челу са докторком Јасмином Никодиновић-Рунић, група чији сам и ја члан ради на бројним аспектима проблема пластичног отпада и ефикасног решавања истог. Тренутно као део великог BioIcep пројекта заједно са другим групама и лабораторијама покушавамо да успоставимо одрживи пут ка циркуларној економији пластике. За ово умногоме истражујемо микроорганизме и њихове ензиме као ефикасна средства у биолошкој разградњи пластичних полимера.
И на крају, шта бисте саветовали појединцима који желе да учествују у борби за смањење пластике у животној средини?
Саветовао бих пре свега да шире значај проблема у којем се налазимо, а затим да шире и добре идеје и добре алтернативе, али и неке свакодневне савете попут ношења цегера у продавницу уместо кеса. Огроман значај наше понашање и наша култура имају када је у питању пластични отпад, и сви напори науке и индустрије могу бити узалудни уколико људи не желе да их имплементирају. Зато је неопходно да се прича о овом проблему, да се деле нове идеје, да се размишља о новим идејама и да се подиже свест.
