Након бурне 2017. стигла нам је 2018. година, а са њом и дуго очекивана средства за помоћ руралном развоју Србије. Српски пољопривредници коначно могу да конкуришу за добијање новчаних средстава из ИПАРД фондова.
За почетак, не би било на одмет укратко се подсетити шта је то ИПАРД програм.
ИПАРД представља пету компоненту ИПА тј. инструмента претприступне помоћи за земље кандидате за чланство у ЕУ (Instrument for Preaccession Assistance) која се односи на рурални развој.
У пракси, то значи да пољопривредници из целе Србије могу да конкуришу за новчану помоћ у реализацији пројеката у вези са њиховим пољопривредним газдинствима. Укупан буџет који је издвојен за овај програм износи 229 970 558, 00 евра.
Средства из ИПАРД програма која се могу користити у 2018. години подељена су на три тзв. мере преко којих ће се вршити инвестирање:
- МЕРА 101
Инвестиције у физичку имовину пољопривредних газдинстава. - МЕРА 103
Инвестиције у физичку имовину које се тичу прераде и продаје пољопривредних и производа рибарства. - МЕРА 302
Диверзификација пољопривредних газдинстава и развој пословања.
Висина донација одређиваће се за сваку меру понаособ и оквирно ће се кретати од 50 до 70% од вредности укупне инвестиције. Све донације оствариваће се ретроактивно тј. корисник мора поседовати новац у висини од 100% вредности инвестиције, али такође исту мора и реализовати. Тек након тога корисник може добити новац из фонда ИПАРД програма.
За више информација о ИПАРД програму препоручујем да посетите наредни линк: https://ipard.co.rs
Пошто смо се подсетили шта је то ИПАРД, можемо прећи на део који вероватно више занима посетиоце ЕкоБлога: Колико ће све то значити за животну средину Србије?
Кратак одговор на ово питање могло би да гласи једноставно: Много!
Постоји неколико аспеката због којих сам мишљења да ИПАРД може много значити за животну средину. Покушаћу укратко да вам их предочим.
Прво, познато је да традиционална пољопривреда представља један од највећих извора загађења животне средине. Средства која се додељују преко мере 101 (инвестиције у физичку имовину пољопривредних газдинстава) могла би значајно да утичу на смањење овог загађења.
Пример: На фармама за узгој домаћих животиња, као што су фарме млечних говеда, долази до стварања велике количине стајњака и осоке. Оне фарме које не поседују капацитете за правилан третман истих, представљају извор загађења свих чинилаца животне средине (извор су штетних гасова и гасова непријатних мириса, колиформних и патогених бактерија, као и нутријената чијим се испирањем загађују водотокови).
Једна од могућности коју ИПАРД пружа, јесте инвестиција у изградњу бетонских, водонепропусних платоа за правилно одлагање чврстог стајњака, као и танкова за смештај и мешање осоке. Ово, наравно, представља једну од јефтинијих опција која може помоћи у очувању животне средине.
Власници већих фарми могу размишљати и о већим инвестицијама попут изградње анаеробних дигестора, постројења за добијање биогаса из стајњака. Успомоћ ових постројења, спречавају се сви могући негативни утицаји стајњака као што су одавање гасова (метана и угљен-диоксида), ширење непријатних мириса и зараза. Врши се правилан третман анаеробном разградњом чиме се побољшавају својства стајског ђубрива, али и производи енергија из обновљивог извора.
Поред улагања која сам навео у претходном примеру, постоји још много могућности како пољопривредници могу унапредити животну средину средствима из ИПАРД фондова. Изградња објеката за пречишћавање отпадних вода и управљање отпадом, као и постројења за производњу соларне енергије и енергије из ветротурбина… могућности су велике.
Друга ствар због које сматрам да ИПАРД програм може имати велики позитиван утицај на животну средину је то што сам програм фаворизује и подстиче органску производњу. Пољопривредници који се већ баве органском производњом добијају више бодова приликом разматрања да ли ће им бити одобрена средства из фонда. Овим се подстичу и традиционални пољопривредници да почну да размишљају у смеру органске производње, што заузврат значи мање пестицида и мање вештачког ђубрива на нашим њивама, али и у ланцу исхране.
Искуства из земаља која су већ прошла овај претприступни корак у прикључивању Европској Унији говоре да већина пољопривредника користи ИПАРД средства ради машинске модернизације. Иако звучи негативно, чак и овај вид улагања има индиректан позитиван утицај на животну средину. Модернизацијом се све више ван употребе стављају старе, неефикасне машине са половине двадесетог века које као погонско гориво користе разна лож уља, а полако уводе савремене машине, које знатно мање загађују животну средину.
Све у свему, наредних неколико година показаће да ли су моја надања била добро основана и да ли ће српска пољопривреда успети да достигне стандард који се од ње очекује. У једно сам ипак сигуран, а то је да је за остварење овог циља програм ИПАРД и више него потребан.
