Инсекте су људи јели хиљадама година у многим деловима света. Међутим, они су тек недавно привукли пажњу као потенцијално решење за несигурности као што су недостатак хране и одрживост пољопривреде.
Глобални пораст потражње за месом и ограничена површина на располагању подстичу потрагу за алтернативним изворима калорија и протеина. Такође, доведена је у питање одрживост производње меса, као и биљака потребних за исхрану животиња које се редовно користе у индустрији меса. Сектор сточарства одговоран је за више од 14% свих емисија гасова стаклене баште и 59% глобалних пољопривредних емисија.
Јестиви инсекти су као алтернативни извор протеина за људску и сточну храну интересантни посебно зато што се током њихове производње емитују веома ниске количине гасова стаклене баште, захтевају мање потребног земљишта и могу да трансформишу ниске вредности органске материје (за њих хране) у веома вредне протеинске производе.
Више од 2000 врста инсеката се једе широм света, и то углавном у тропским регионима. Инсекти имају приближно исти садржај протеина као и конвенционално месо и више полинезасићених масних киселина, што их чини веома нутритивно богатим намирницама.
Да би се користили, јестиве инсекте треба прерадити и претворити у укусна јела као и сваку другу намирницу. Често се једу представници скоро свих група инсеката: бубе (Coleoptera, 31%), гусенице (Lepidoptera, 18%) и пчеле, осе и мрави (Himenoptera, 14%), а затим следе скакавци и цврчци (Orthoptera, 13%), праве бубе (Hemiptera, 10%), термити (Isoptera, 3%), вилини коњици (Odonata, 3%), муве (Dipterа, 2%) и 5% осталих редова. Mеђутим, постоји неколико чињеница које не треба занемарити, попут безбедности хране на коју могу утицати токсичност инсеката, контаминација патогенима, кварење током конзервације и/или алергије.
У западном свету постоји све веће интересовање за јестиве инсекте, упркос томе што донедавно инсекти нису сматрани храном. Узимајући све у обзир, сматра се да спровођење стратегија за ублажавање утицаја индустријске производње на климу неће бити довољно и самим тим и даље ће бити потребне промене у исхрани како би се успешно борили против климатских промена.
Једна од земаља где се инсекти масовно користе за исхрану јесте Демократска Република Конго. У овој држави гусенице обезбеђују лизин, нутритивно допуњујући житарице сиромашне лизином. У Папуа Новој Гвинеји, разне врсте ларви се конзумирају у комбинацији са основним намирницама као што су саго (Cycas revoluta), слатки кромпир (Ipomoea batatas), јам (Randia formosa) и таро (Colocasia esculenta). Ларве афричког палминог жишка Rhynchophorus phoenicis (Coleoptera) су врло популарна храна широм влажних тропских крајева, а у басену Конга и Камеруну их конзумира већина становника. Њихова експлоатација и трговина од стране заједница које зависе од шума је важан извор прихода, при чему често чини више од 20% свих привредних активности.
У западном свету, инсекти никада нису били на менију, а постоји и снажно одбијање инсеката као људске хране. Чак и у тропима, где се традиционално једу инсекти, ово није општа пракса и у урбаним срединама може постојати иста аверзија. Са све већим богатством, западни начин живота и обрасци исхране се често копирају, а инсекти као храна нису део тога. Такође, пристрасна идеја да је једење инсеката „посебна навика примитивног човека” или „резултат несташицe меса” неће помоћи у њеној популаризацији.
Разлог зашто није тако једноставно покренути масовну производњу и стављање на тржиште јесте управо став потрошача.
То је главна препрека производњи инсеката у западном свету и предлаже се велики број стратегија за подстицање конзумирања инсеката. Пољопривреди је потребан низ промена које треба да подстакну њихову конзумацију као сто су:
- квантификовање значаја производње инсеката,
- упоређивање њихове нутритивне вредности са конвенционалним изворима протеина,
- квантификовање њихове користи за животну средину,
- очување безбедности хране,
- оптимизација пољопривреде,
- прихватање потрошача и увођење у гастрономију.
Крајњи циљ ових мера јесте успостављање стратегија која ће довести овакве алтернативне производе на градске пијаце и у ресторане.
Неколико европских земаља је прогласило да је дозвољено производити и конзумирати одређене инсекте, нпр. Белгија, Швајцарска и Холандија. Швајцарска савезна канцеларија за безбедност хране и ветеринарство објавила је 2015. године да подржава продају цврчака, скакаваца и брашнара као део планиране ревизије швајцарског Закона за регулацију хране. Да ли су и друге културе у овим регионима спремнe да размотре да једу неки облик хране као што су инсекти?
Већина од две групе (САД – 72 % и Индија – 74 %) које су потпуно различитих културолошких позадина и генерално не конзумирају овакав облик хране, биле су вољне да то учине, а да ли смо и ми?
Како се свет суочава са све већим притиском да пронађе одрживе изворе хране, могуће је да ће јестиви инсекти постати чешћи и прихваћенији део наше исхране у будућности.
Извори:
Van Huis, A. (2016). Edible insects are the future? Proceedings of the Nutrition Society, 75(3), 294-305. doi:10.1017/S0029665116000069
Ishara, J., Ayagirwe, R., Karume, K. et al. Inventory reveals wide biodiversity of edible insects in the Eastern Democratic Republic of Congo. Sci Rep 12, 1576 (2022). https://doi.org/10.1038/s41598-022-05607-y
