Данас настављамо са причом о клонирању са освртом на друге методе генетичког инжењеринга, које у комбинацији са клонирањем омогућавају људима удобнији и сигурнији живот. Истраживања и постигнућа у овом пољу науке и технологије су готово свакодневна, али се издвајају нека прва, успешна, која се глобално употребљавају и омогућавају људима живот, док многи не знају шта се крије иза тог, условно речено, поклона живота.
На овакав увод и размишљање о биотехнологији инспирисала ме је друга ауторка ЕкоБлога – Драгослава, која у свом тексту о ГМО (генетски модификованим организмима) наводи: „Једна занимљива информација – ако кажете да сте изричито против ГМО, ви тиме несвесно говорите да се противите могућности дијабетичара да нормално функционишу“. Већ неколико година та реченица стоји урезана у мојој свести, покреће мисаоне процесе и изнова закључујем да свако мора да је чује.
Према подацима које пружа WHO (СЗО – Светска здравствена организација), на глобалном нивоу, број оболелих од дијабетеса достиже 422 милиона, што значи да свака једанаеста особа болује од ове хроничне болести, укључујући и млађу и старију популацију. У складу са тим, осим што је друштвена одговорност сваког да учи о дијабетесу, није наодмет ни да научимо на који начин су настали лекови за дијабетичаре, како не бисмо дошли у ситуацију да „навијамо“ против метода које су омогућиле прављење тог лека.
Сваки организам чија се ДНК измени путем неке од метода генетичког инжењеринга у циљу успостављања истог организма али успешнијег по некој особини је заправо генетички измењен организам, односно фамозни ГМО. ГМО који је успешно конструисан (нпр. у медицинске сврхе) је неопходно умножити (да би било лека за све), и тада на сцену ступа клонирање. На овај начин је омогућено да бактерија – Escherichia coli синтетише инсулин који дијабетичарима омогућава нормалан живот.
Детаљније, сваки организам носи наследну информацију – ДНК, састављену из низа нуклеотида А, Ц, Г, Т (аденин, цитозин, гуанин и тимин). Редослед од три нуклеотида је код за аминокиселину. Аминокиселине чине протеине који се налазе у основи особина свих живих бића. Инсулин је такође протеин, састављен из аминокиселина које кодирају нуклеотиди, а синтетише се у панкреасу. Дакле, бактерија природним путем није у могућности да ствара инсулин (јер нема панкреас, нити код за инсулин). ДНК E. coli је 1978. године била подвргнута рекомбинацији (измени) како би она поседовала код који ће омогућити синтезу инсулина. У ДНК бактерије унет је ген човека, односно део ДНК са кодом за инсулин. Ген је наследна функционална јединица ДНК.
Измењена бактерија је умножена и свака новонастала јединка носи информацију за синтезу инсулина. Инсулин добијен на овај начин, од генетички модификованих бактерија (ГМО) и умножен (клонирање), је лек који омогућава свакој једанаестој особи на свету живот.
Пре овог открића, дијабетичари су користили инсулин добијен из панкреаса крава и свиња. Тај инсулин се разликује од хуманог у неколико амино киселина па је код болесника долазило до имуних реакција због чега су морали да употребљавају инсулин изолован из људских лешева.
Ово је пример коришћења биотехнолошких метода у добре сврхе. Осим оног очигледно видљивог доброг – конструисање лека, неминовно се дешава и невидљиво добро које је од изузетне важности. Међусобно инспирисање међу младим људима, истраживачима и научницима је битно како би се што више причало и тако подигла свест о болестима као што је дијабетес, и биотехнолошким техникама као што је генетички инжењеринг. На тај начин избегавамо да услед незнања будемо неко ко говори против лекова који омогућавају некоме живот.
