У природи ниједан организам не живи изолован од свог окружења и других врста које га настањују. Када се две врсте налазе у блиској интеракцији, оне постају све више адаптиране (прилагођене) једна на другу. У том случају говоримо о коеволуцији – заједничкој међузависној еволуцији две врсте, где еволуциона промена једне врсте представља својеврсни селективни притисак, условљавајући тако еволуциону промену друге.
Термин коеволуција први пут је употребљен за описивање односа биљоједних инсеката и биљака, међутим јавља се и код других типова интеракција између живих бића (паразитизма, односа између предатора и плена, биљака и њихових опрашивача итд.).
Један од занимљивих примера је коеволуција усуканог бора (обалски бор, Pinus contorta) са крстокљуном (Loxia curvirostra) и веверицом (Tamiasciurus hudsonicus). Усукани бор је четинар који насељава Стеновите планине на западу Северне Америке. Распрострањен је у близини обала океана, као и у сувим планинским шумама.
И крстокљун и веверица се хране семенкама овог бора, али имају различите стратегије исхране. Крстокљун, као што му само име каже, има укрштен кљун, што му омогућава да завуче горњи део кљуна у љуспу шишарке и извуче семе, а да притом шишарка остане очувана и да је не обори са дрвета. Веверице зубима откидају читаве шишарке са дрвета, притом бирајући оне највеће, јер имају највише семенки које могу да поједу. У том контексту, веверица је за усукани бор много штетнији и опаснији биљојед.
У регијама које насељавају све три врсте, усукани бор је коеволуирао са веверицама, као опаснијим хербиворима. Предњи зуби веверица су велики и снажни, добро прилагођени за грицкање чврстих опни орашастих плодова, али су погодни и за грижење шишарки. Због тога је бор у овим пределима еволуирао у правцу стварања тешких шишарки дебље осовине, које су компактније, па самим тим и теже за грижење. Такође, основа шишарки, којом су оне повезане са самим дрветом је веома чврста и задебљала, што знатно отежава веверицама кидање читавих шишарки са грана. Саме шишарке, без обзира на то што су робусне и тешке, имају мањи број семена, што их чини мање пожељном храном за скупљање пред зиму.
Са друге стране, постоје изоловани региони где нема веверица и ту је крстокљун најзначајнији хербивор који се храни усуканим бором. Као што смо поменули, његов кљун је специјално адаптиран за извлачење појединачних семена из шишарке. Крстокљуни су релативно мале и веома лагане птице, па могу чак и да слете на шишарку, а да је не оборе са дрвета. У овим изолованим регионима, шишарке усуканог бора изгледају потпуно другачије. Оне су дугуљасте, уже и лакше, а имају дебље љуспице, што отежава крстокљуну да дође до семена. Такође, слетање на шишарку им је отежано тиме што је она лагана, а сам врх шишарке, одакле ове птице најчешће прво извлаче семенке, је задебљао, што представља додатну препреку за исхрану.
Наравно, све ове промене усуканог бора праћене су новим еволутивним променама хербивора, што доводи до уласка у „зачарани круг“ и то је суштински механизам одвијања коеволуције. Нама остаје само да будемо посматрачи ове еволуционе трке „наоружања“ која се непрекидно одвија у природи.
Извори:
https://www.molecularecologist.com/2017/02/01/crossbill-pine/
Benkman, C. W., Holimon, W. C., & Smith, J. W. (2001). The Influence of a Competitor on the Geographic Mosaic of Coevolution between Crossbills and Lodgepole Pine. Evolution, 55(2), 282–294. http://www.jstor.org/stable/2640750
Benkman C. W. (1999). The Selection Mosaic and Diversifying Coevolution between Crossbills and Lodgepole Pine. The American naturalist, 153(S5), S75–S91. https://doi.org/10.1086/303213
