Иако је лето већ увелико стигло, и на стаблима београдских магнолија нема ни трага од њихових раскошних цветова, данашња прича је управо о магнолији – краљици пролећа. Шта је то што чини магнолију тако посебном, питате се? Ова дрвенаста биљка из породице Magnoliaceae броји око 240 врста зимзеленог и листопадног дрвећа и жбуња.
Историја магнолије почиње у далекој прошлости. У Северној Америци, Европи и Азији пронађени су фосили магнолија стари око 95 милиона година. С обзиром на то да су магнолије постојале пре појаве пчела, за њихово опрашивање су задужени тврдокрилни инсекти. Иако делују нежно, латице магнолије су заправо веома чврсте, пресвучене воском који их штити од оштећења приликом опрашивања.
Назив магнолија први пут је употребио француски ботаничар Шарл Плумије (Charles Plumier), да опише цветно дрво са острва Мартиник. Овај назив је изабрао у част свог колеге Пјера Мањола (Pierre Magnol), професора ботанике и директора Краљевске ботаничке баште у Монпељеу.
У зависности од врсте, цвет магнолије може бити различитих облика – пехараст, звездаст, чашаст, зделичаст… Боје варирају од беле, розе и љубичасте до жуте и црвене. Листови су им крупни и сјајни, а плодови личе на шишарке. Након пуцања плодова, семенке постају доступне птицама и сисарима који их једу и тако разносе даље. На сликама испод можемо видети плодове јужне магнолије (Magnolia grandiflora) на почетку (лево) и крају сезоне (десно).
Mагнолије углавном расту као високо жбуње, а могу се обликовати и у ниско дрвеће, висине до 5 метара. Листопадне врсте магнолија улавном цветају пре листања, па њихови дивни цветови још више долазе до изражаја. Најзаступљенија код нас је Magnolia liliflora, чији су цветови крупни, пехарастог облика. Цветови величине од око 7 цм су споља јаркољубичасти, а изнутра бели. Често можемо видети и хибридну сорту Magnolia × soulangeana, чији су цветови звонастог облика, величине од 8 до 30 цм. Боја њихових латица је светлоружичаста. Док Magnolia liliflorа цвета током маја и јуна, Magnolia × soulangeana понекад цвета и два пута годишње: прво у априлу, а затим поново у јулу или августу.
Magnolia liliflora; Извор: Лепо поље
Магнолије воле сунчана места са богатим, неутралним земљиштем. На располагању треба да имају довољно влаге и добру дренажу. Две дивне и помало неуобичајене врсте јесу жута (Magnolia denudata Yellow River) и звездаста магнолија (Magnolia stellata).
Magnolia × soulangeana; Извор: Лепо поље
Звездаста магнолија (Magnolia stellata); Извор: Лепо поље
Оно што можда нисте знали о магнолији јесте да су цветови већине њених врста јестиви. У неким деловима Енглеске, латице магнолије (Magnolia grandiflora) се киселе, а затим користе као зачин за разна јела. Такође, у одређеним азијским кухињама се укисељени пупољци магнолије користе за ароматизацију пиринча и чаја. У Јапану се њено младо лишће и пупољци кувају и једу као поврће. Постоји чак и врста мисо зачина у који се додаје магнолија. Кора и цветни пупољци врсте Magnolia officinalis користе се у традиционалној кинеској медицини.
И за крај, ако све ово није било довољно да заволите магнолију, са вама делим фотографије своје омиљене врсте под називом Black tulip. Осим што је ретка и лепа, ова врста ми је омиљена јер представља спој моја два најдража цвета: магнолије и лале. Ако заиста постоји могућност да се оваква магнолија узгаја у великој жардињери, као што тврде неки стручни људи, ја ћу то радо покушати.
Извор: Расадник Михалек