Сваке године, око осам милиона тона пластике, што је једнако маси 26 600 авиона Боинг 747, према процени удружења Fauna and Flora International, заврши у морима и океанима. Пластични отпад може се наћи у приобалним водама, али и удаљеним зонама океана, где се накупља под утицајем струја у огромним „острвима отпада“.
Само 20% загађења пластиком у морима и океанима потиче од директног одлагања у њих, док већина потиче са копна, па и из мог и вашег дома. Овај отпад представља огроман проблем за живот у океанима и сматра се да је више од 600 морских врста директно угрожено њиме. Ствари чини горим чињеница да је пластика врло отпоран материјал који се углавном не разграђује, него се само распада на све мање делове.
Тек недавно смо постали свесни да су управо ове најмање честице пластике велики проблем, иако наизглед невидљив. Микропластика обухвата све делове пластике величине испод 5 мм. Углавном настаје распадањем већих предмета који садрже пластику, као што су пластичне врећице, одећа или аутомобилске гуме. По једној студији, 1900 микропластичних влакана одвоји се од синтетичке одеће приликом само једног циклуса рада веш-машине. Неке се честице, међутим, циљано праве да буду овако ситне, нпр. микроперле које се користе у козметичким производима, као што су пилинзи, пасте за зубе, шампони или шминка, али и у средствима за чишћење. Ове ситне честице су врло покретљиве, тако да сада можемо са сигурношћу рећи да нема дела планете Земље који није контаминиран микропластиком, од најдубљих морских дубина, до највиших врхова планина.
Извор: National Geographic, фотограф Imogen Napper
Ситне пластичне честице у животној средини се понашају попут сунђера − адсорбују токсичне супстанце, као што су нпр. тешки метали или перзистентни органски загађивачи попут полихлорованих бифенила. Ситни организми у океанима, попут планктона, уносе у организам микроперле, заједно са токсичним теретом који оне носе, и на тај начин микропластика улази у ланац исхране. Студије показују да микропластика оштећује дигестивни тракт водених организама, мења њихово понашање везано за исхрану, те ремети раст и размножавање.
Ланцем исхране микропластика и токсичне супстанце које она носи путују све до наших тањира. Успешна кампања WWF-a (World Wildlife Fund) упознала је ширу јавност са чињеницом да просечна особа поједе 5 грама микропластике седмично, што је сликовито представљено као маса кредитне картице. Микропластику уносимо у организам преко рибе и плодова мора, пива, али чак и флаширане или воде из чесме. Студије већ неколико година уназад указују на присуство микропластике у људском фецесу и органима, а последње су показале да се микропластика налази и у плаценти. Иако утицај микропластике на људски организам још увек није у потпуности познат, научници упозоравају да се овом питању мора посветити већа пажња, посебно узимајући у обзир токсичне супстанце које она са собом носи.
Под притиском научника и међународних организација, многе владе су препознале овај проблем и одлучиле да направе корак у борби против њега. Тако је Влада Велике Британије 2016. године увела забрану стављања на тржиште производа који садрже микропластику, а Европска агенција за хемикалије (ECHA) је предложила мере које би спречиле да 500 000 тона микропластике у наредних 20 година заврши у животној средини. На чланицама Европске уније је да ове мере усвоје.
А шта може урадити појединац?
Смањите кориштење пластике генерално, јер од сваког већег предмета који садржи пластику временом настаје микропластика. Избегавајте куповину одевних предмета са синтетичким, пластичним влакнима. Читајте састав козметичких и производа за чишћење и избегавајте оне са полипропиленом (PP), полиетиленом (PE) или полиетилен-терефталатом (PET). Можда је касно за тоне микропластике које се већ налазе у животној средини, али није касно да спречимо тоне и тоне да им се придруже.
