Многа научна истраживања и велика достигнућа у 2020. години остала су у сенци Ковид-19 пандемије. Сва пажња медија је усмерена на локалну и глобалну статистику пандемије, те за друге вести нема места. Услед тога, људи који се не баве науком, превише оптерећени подацима о Ковид-19, окренуће главу чим чују речи бактерија, вирус или молекул.
Међутим, ми ћемо вам открити једно истраживање и, надамо се, освежити вас новим сазнањима. Такође, у центар приче постављамо нову реч – митохондрија.
У Часопису „Nature” је 15. јула 2020. године објављена вест о великом помаку у истраживањима из области биомедицине која имају потенцијал да излече многе генске болести.
Радознали микробиолог – Џозеф Мугос (Joseph Mougous) и његов тим на Универзитету у Вашингтону (UW – Seattle) су, како то обично бива у науци, сасвим случајно открили како уз помоћ једног ензима променити структуру ДНК молекула у митохондријама.
Разне болести код људи и животиња узроковане су мутацијама на митохондријској ДНК, и зато је веома важно откриће да постоји могућност манипулисања овим молекулом.Пример такве болести јесте Леберова наследна неуропатија која доводи до оштећења вида, срца, и мишићне атрофије.
Мугосова истраживања постављају јак темељ за наредна истраживања и потенцијално излечење Леберове неуропатије и других болести насталих услед мутиране митохондријске ДНК.
Примарни циљ истраживања био је да се открије како ће бактерија реаговати када је нападнута токсином ДддА. ДддА мења базе ДНК – цитозин конвертује у урацил. Истраживачки тим је анализирао ову замену „Ц у У” и закључио да модификацијом овог токсина може да се добије „алат” за манипулисање митохондријском ДНК.
Одмах је запажен велики потенцијал резултата за примену у биомедицини и излечење многих болести. Наравно, на реду су сада даља истраживања и тестирања како бисмо били сигурни да је овај поступак манипулисања ДНК молекулом безбедан и етички исправан.
Осим примене у биомедицини, ово истраживање је донело и ново потенцијално решење за сузбијање пластичног загађења. Модификацијом бактеријског генома, односно бактеријских ензима који доказано разграђују ПЕТ амбалажу, могуће је развити ефикасније организме и самим тим бржи спас од пластичног загађења.
Иако медији не брује о овој вести, научници из различитих области су инспирисани овим открићем и полако објављују своје радове са сличном основом. Можда некоме изгледају банално, али оваква истраживања су велики кораци у науци, нарочито ако могу да допринесу излечењу болести и сузбијању загађења. Остаје нам само да поштујемо рад, напор и фокус научника, јер на тај начин помажемо да велика открића не буду занемарена због недостатка пажње и ресурса.
