О хајци на вукове и ловству у Србији и свету

Време читања: 6 минута

22. јанура 2019. WWF (World Wide Fund – Светска фондација за природу) у Србији је у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије упутио позив јавности да се супротстави одржавању манифестације „Сусрет са вуком“ која је планирана 16. фебруара на простору НП „Ђердап“.

У тексту у којем изражавају свој протест, ове две организације су поставиле следећа питања: Коме сметају вукови у врлетима Ђердапа и ако нису безбедни на заштићеном простору, где ће бити?

Дакле, о чему је реч?

Манифестација „Сусрет са вуком“ се већ 16 година одржава у месту Добра на територији НП „Ђердап“. Овде можете погледати најаву догађаја 2010. године. Догађај заједно организују ЈП „Национални парк Ђердап“, Ловачко удружење „Куна“, Туристичка организација Голубац и Месна заједница Добра.

• 

• 

Одговор ЈП „Национални парк Ђердап“ на револт који су изразили  WWF и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије гласи да је пре свега у питању окупљање локалног становништва и ловаца ради дружења. Одржава се и лов, али углавном не буде убијена ниједна јединка. Притом је окупљање у потпуности у складу са Законом о дивљачи  и ловству и Правилником о проглашавању ловостајем заштићених врста дивљачи. 

У медијима су доступне информације да је 2014. било присутно 150 ловаца из целе Србије, а 2015. око 250 ловаца и да у оба наврата није одстрељен ниједан вук.

У Србији постоји 44 ловишта која су под управом ЈП„Србијашуме“. У њих 13 се лове и вукови. Поред тога, у оквиру свих пет националних паркова који представљају природна добра са највећим степеном заштите, постоје ловишта посебне намене, којима управљају јавна предузећа одговорна за управљање националним парком (као што је ЈП „Национални парк Ђердап“).

Следећа важна ставка јесте да је у нашој земљи лов на вукове дозвољен. Вук је према Правилнику о проглашавању ловостајем заштићених врста дивљачи („Сл. гласник РС“, број 9/12, 31/13, 55/15, 67/15 i 75/16) проглашен за заштићену дивљу врсту која је заштићена управо ловостајем. Ловна сезона на вука траје од 1. јула до 15. априла. Вук је трајно заштићена дивља врста само на деловима Аутономне покрајине Војводине где је његов лов забрањен. Такође је истим правилником дозвољен групни лов у отвореним ловиштима у периоду од 1. јула до 28. фебруара.

Ипак зашто је ове године настао проблем? 

Зато што према Закону о дивљачи и ловству („Сл. гласник РС“, број 18/10 и 95/18) ловиште мора имати ловну основу и годишњи план газдовања ловиштем. 

„Ловна основа је плански документ на основу кога се врши заштита и гајење дивљачи, уређивање и одржавање ловишта, лов и коришћење уловљене дивљачи и њених делова у ловишту. Ловна основа доноси се за период од 10 година. Корисник ловишта дужан је да за наредни период донесе ловну основу најкасније четири месеца пре истека времена за који је донета претходна ловна основа“. 

„Корисник ловишта дужан је да донесе годишњи план газдовања ловиштем усклађен са ловном основом. Годишњи план доноси се за период од 1. априла текуће године до 31. марта наредне године. Забрањен је лов дивљачи пре доношења годишњег плана“. У случају Ловишта „Ђердап“ такав план не постоји јавно доступан на њиховом сајту.

Управо је ово разлог за побуну бројних удружења. Али ЈП „Национални парк Ђердап“ је и за то имао одговор: ловна основа Ловишта „Ђердап“ је стављена ван снаге доласком новог руководства ЈП „Национални парк Ђердап“. Истичу да је урађена ревизија ловне основе којом је приказано реално стање  у ловишту. Ипак, једна ствар још увек није јасна. Зашто та ревизија није јавно доступна и зашто није израђен/доступан годишњи план по коме се врши одстрел? 

Сиви вук је распрострањен у Азији, деловима Европе, на северу САД и Канади, као и на Гренланду. Некада је ова врста била бројна у Европи, али је сада проглашена изумрлом у Белгији, Данској, Ирској, Уједињеном Краљевству и др. У земљама ЕУ је строго заштићен и његов лов је забрањен. Према IUCN Red List, сиви вук на нивоу целе Европе има статус Least Concern (не спада у угрожене таксоне).

Ипак, то не важи за појединачне европске субпопулације. У Европи постоји 9 субпопулација сивог вука (три су проглашене рањивим и три скоро угроженим!), а у нашој земљи су присутне две: карпатска и динарско-балканска. Ове две субпопулације се мешају управо на територији источне Србије. IUCN наводи да према доступним подацима бројност динарско-балканске субпопулације  на територији Србије и БиХ опада у последњих пар година због претераног изловљавања. Већина вукова карпатске субпопулације насељава Румунију и Украјину. Као главни узроци угрожености сивог вука у Европи истичу се криволов, тровање, сукоб са фармерима и ловцима и недостатак плена.

Највећа ловна манифестација у нашој земљи је „Вуку у походе“ у околини Блаца. Сточари указују колику штету трпе од вукова и како им овакве хајке добро дођу. Прошлих година пријављени су и напади вукова на ловачке псе.  

Љубитељи животиња нападају ловце, а они се бране. Истичу да ми у граду не знамо какав је живот на селу, да вукови умеју да побију све овце, а поједу само једну, да су штете огромне. А опет, закон јасно каже да грађани имају право на одштету уколико су сами обезбедили своја имања по прописима, а напад се ипак десио. Дакле, шта је у питању? Да ли сељани немају пара да заштите своја стада, да ли не знају како да пријаве штету, да ли држава поштује пријаве и исплаћује одштету?  

Ловци указују на своју функцију у друштву. Они одржавају бројност дивљих животиња на неком прописаном нивоу. У супротном би јелени, дивље свиње и вукови почели да улазе у насеља, повећао би се број саобраћајних несрећа и плаћали бисмо професионалце да убијају дивље животиње. Овако ловци плаћају држави и одржавају бројност. Међутим, док гледам како се људи поносе због величине рогова уловљеног јелена, због величине убијеног вука, због крзна тигра, не могу да се не запитам (а и многа удружења за заштиту животиња) да ли постоји други начин за регулацију бројности дивљачи уместо лова? Да ли је лов добар за одржавање структура популације?

Ако вам је циљ трофеј – што већи примерак – бирате најјаче јединке у популацији, а не старе и болесне које би елиминисала природна селекција.

И управо све више научних радова указује да лов може да поремети полну структуру, а да за сваког убијеног мужјака врсте, преостали мужјаци убијају младунце других мужјака. Као другу опцију, нека удружења за заштиту животиња наводе стерилизацију одређених јединки.

Међутим, оваква расправа се води на нивоу целог света. Тренутно заступљен проблем у Немачкој управо се тиче вукова. Они су до сада били трајно заштићени у земљама ЕУ, али су напади на људе и стоку све учесталији, што је довело до размирица да ли се треба дозволити лов. У месту Graubünden,у Швајцарској, направљен је пројекат контроле крда који омогућава смањење напада од стране вукова без њиховог лова. Установили су да је за најбољу заштиту потребна електрична ограда и бар 6 тренираних паса чувара.

С друге стране, расправе о забрани лова у сиромашним афричким земљама покренуле су дискусије о губитку важних извора финансија и запослења. Ловци плаћају да би убили. Тај новац углавном одлази управо у резервате за очување природних добра да би се потрудили да одрже здраве јединке. Новац се као и увек врти око забаве. Тако је и у случају фудбала, тениса, лова, трка. Богати имају све, али им увек фали забаве и за њу, људи ће дати све паре. Било да је у питању прескупа брендирана хаљина или глава лава изнад камина. Питам се да л’ су барем због тога ишта срећнији?

За крај нам остаје да се као и увек надамо како ће се ствари мењати на боље. Потрудимо се да смањимо криволов у нашој земљи. Потрудимо се да исплатимо одштету сељанима. Потрудимо се да едукујемо о значају грабљивица у природи. Подржимо истраживања о структури популација и друге начине регулације бројности дивљачи ако оне дају боље резултате. Учимо, учимо и учимо 🙂