Протекле недеље започели смо један мини серијал текстова о аутохтоним расама домаћих животиња када смо вам писали о домаћим расама говеда, буши и подолцу. Данас настављамо серијал текстом о аутохтоним овцама, праменки и цигаји.
- Праменка
Праменка је најраспрострањенија домаћа аутохтона овца. Некада је била распрострањена широм Европе, али је данас заступљена претежно у земљама балканског полуострва. Праменка је овца која стасава касно, са отприлике 16 – 18 месеци живота. Веома је отпорна на болести и добро се прилагођава скромним условима у којима се узгаја.
Због лошијих услова исхране и неге у времену када су настале, праменке су биле скромнијих репродуктивних и производних особина. Међутим, са побољшањем услова одгајања, праменка је остварила знатан напредак те се данас сматра једном од продуктивнијих раса.
Праменка је вековима одгајана у брдско-планинским пределима у условима екстензивног овачарства те су током времена у различитим биогеографским регионима формирани засебни сојеви који се разликују по спољашњем изгледу и производним карактеристикама. На балкану постоји преко 30 сојева праменке, а у Србији најпознатији су сврљишки, сјенички, кривовирски, пиротски, бардока, влашко-виторога, липски.
Одређене морфолошке особине заједничке су за све сојеве праменке. Одликује их дуга и уска глава и узан врат средње дужине. Труп праменке по правилу је мало дужи од висине гребена. Грудни кош је средње дужине, дубок, али узан и пљоснат. Ребра су пљосната и пружају се косо уназад. Овце су шуте (без рогова), ређе рогате, док су овнови по правилу рогати.
Сојеви праменке могу се поделити у две велике групе:
- Сојеви са рудом вуном (сјенички, сврљишки, итд)
Вуна руде праменке је густа и одликују је фина влакна. Захваљујући томе принос и квалитет вуне ових сојева праменки је бољи него у груборуних.
- Сојеви са грубом вуном (пиротски, кривовирски, липски, бардока, виторога итд)
Руно праменке са грубом вуном састоји се из грубљих и осјастих влакана, док су праменови дугачки и шиљасти што чини да квалитет вуне буде нижи него код рудих праменки.
Сврљишка праменка добила је име по Сврљишким планинама у околини којих је настала. Један је од старијих сојева који се добро адаптирао на услове сврљишког краја. Сврљишка праменка данас се може наћи од Лебана и Лесковца, па све до Доњег Милановца и Кладова.
Сјеничка праменка настала је на подручју Санџака, а данас се може срести у готово целом западном делу Србије. Име је добила по месту Сјеница на Пештерској висоравни.
Кривовирска праменка настала је у близини Кривог Вира, по коме је и добила име. Некада је насељавала махом Црноречки басен, делимично долину Мораве и један део сокобањске и зајечарске котлине. Данас је има у мањем броју, а насељава бивши бољевачки срез са најближим општинама суседних срезова.
Пиротска праменка име је добила по Пироту, у чијем је крају и настала. Она је стари сој праменке који се добро прилагодио условима гајења на Старој планини. Данас се гаји у целом пиротском крају, југоисточној Србији, од Старе планине преко Пирота, Бабушнице до Власине, Лесковца, Беле Паланке и Ниша.
Липска праменка име је добила по селу Липе у близини Смедерева. Карактеристично за липску праменку јесте да је настала непланским укрштањем праменке са другим овцама. Данас се може пронаћи на територији између Смедерева, Пожаревца и Младеновца.
- Цигаја
Цигаја представља једну од најстаријих раса оваца. Сматра се да је настала у малој Азији негде око 800. године п.н.е. У нашу земљу увезена је током 18. века са простора Румуније, а данас се узгаја углавном у Војводини.
Цигаја има снажну конституцију и убраја се у крупније расе оваца. Глава јој је средње величине са узаним челом. Овнови за разлику од оваца имају испупчен профил. Овце су по правилу шуте (без рогова), док овнови могу имати рогове. Труп цигаје је узак, правоугаоног облика. Груди су дубоке и уске, леђна линија је права, а ноге високе и стамене. Вуна цигаје беле је боје по целом телу, осим по глави, ушима и доњим деловима ногу који су црни.
Слично као код праменке и код цигаје постоји више сојева који се разликују по морфолошким и производним карактеристикама. Два најпознатија соја цигаје у Србији су чоканска и сомборска цигаја. Оба соја су веома захвална за гајење у екстензивном систему одгајања у равничарским подручјима, ради производње млека и јагњади.
Расе домаћих аутохтоних оваца, праменка и цигаја не убрајају се у угрожене врсте. Међутим, бројност појединих сојева ових животиња не прелази више од 500 јединки на целој теритирији Србије, тако да се мора строго водити рачуна како у будућности не бисмо изгубили овај значајан генетски ресурс. Очување наших аутохтоних раса можемо постићи добрим субвенцијама за одгајиваче, као и развијањем руралног туризма којим би се пољопривредници додатно подстакли на узгој домаћих раса.
Литература:
- Богдановић В., Заштита животне средине и биодиверзитета у сточарству, Пољопривредни факултет, Универзитет у Београду, Београд 2010.
- https://farmia.rs/blog/category/ovcarstvo/
- https://www.poljosfera.rs/agrosfera/agro-teme/stocarstvo/
