Паличњаци представљају копнене, ноћне, биљоједне инсекте које карактерише изузетна способност камуфлаже. Класификовани су у ред Phasmatodea, који име добија од грчке речи „фазма” – „фантом”. Унутар овог реда налазе се две карактеристичне породице:
- Phasmatidae, чији представници имају изглед гранчица
- Timemidae, чији представници имају изглед лишћа.
Паличњаци су распрострањени у умереним и торпским пределима, а њихова старост на основу фосилних података се процењује на више од 200 милиона година (период тријаса). Острво Борнео је место са највећим бројем врста ове групе, где је идентификовано преко 300 врста паличњака.
Величина и изглед
У зависности од врсте, паличњаци могу имати величину од 2,5 цм па до преко 30 цм. Најмања врста је Timema cristinae (1, 27 цм) из Северне Америке, док је за највећу врсту паличњака проглашена врста Phryganistria chinensis (62 цм) из Кине.
Извори: bugguide.net (лево); news.cgtn.com (десно)
Присутан је полни диморфизам – женке се одликују већим димензијама од мужјака, код неких врста присутна је и разлика у обојености тела.
Када је реч о обојености тела, она одговара бојама станишта у којима јединке бораве и најчешће је реч о нијансама смеђе и зелене боје. Изузетак су поједине врсте које се одликују упадљивом или пругастом обојеношћу. Код неких паличњака је присутна промена интензитета обојености тела у зависности од температуре, интензитета светлости и влажности ваздуха. На пример, код неких врста долази до потамњења кутикуле (спољашњи скелет који има заштитну улогу и даје потпору мишићима) при нижим темепратурама, што им омогућава да апсорбују већу количину топлоте.
На Мадагаскару је 2019. године откривена нова врста паличњака, Achrioptera manga, за чије мужјаке је карактеристично добијање плаве обојености тела када достигну полну зрелост.
Крила паличњака су у различитој мери развијена. Код неких су она мала, неупадљиво обојена, док код других могу бити већа, па и јарко обојена у циљу привлачења партнера или застрашивања предатора.
За неке врсте карактеристично је присуство бодљи и туберкула (квржица) по телу, које им помажу да се боље уклопе у станиште, а истовремено им пружају и заштиту од предатора.
Предатори и заштита
Паличњаци су изложени бројним предаторима: птицама, гмизавцима, пауковима, приматима, али њихов највећи „непријатељ“ су слепи мишеви, с обзиром на то да се ова врста ослања на ехолокацију, па стандардне технике заштите попут камуфлаже и мировања у тим ситуацијама нису корисне.
Ова група користи различите технике како би се заштитила од предатора:
Током дана су готово потпуно непомични, са испруженим предњим и задњим ногама (екстремитетима), како би се што више стопили са граном биљке на којој бораве и избегли да буду уочени.
Када камуфлажа закаже, одређене врсте се бране од предатора тако што луче супстанце непријатног мириса или прскају течност која привремено заслепљује предатора и даје им довољно времена да побегну.
Неке врсте имају способност да одбаце екстремитете како би побегли од предатора. Одбачени екстремитет може одвући пажњу предатору чиме ће плен добити шансу да побегне. Паличњаци могу регенерисати одбачени екстремитет, али је најчешће нови уд краћи и мање развијен од осталих. Код јувенилних облика регенерација се дешава током периода пресвлачења.
Врсте које имају јарко обојена крила могу их користити како би изненадили и уплашили предаторе.
Велики број врста показује специфично понашање (танатозу) – при контакту са предатором, паличњак ће се само бацити са биљке и након што падне на тло остаће потпуно миран. Након овога, предатор више не може да уочи плен и често одустаје.
На видеу испод можете погледати неке од ових стратегија.
Размножавање
Паличњаци се могу размножавати сексуалним путем, али је много чешће партеногенетско размножавање, при чему женка полаже неоплођена јаја из којих се развијају само женке. Код неких врста паличњака до сада никада нису пронађене јединке мушког пола.
Изглед јаја је специфичан за врсту и она се могу веома разликовати.
Женке примењују различите тактике при полагању јаја како би смањиле шансе да она буду поједена од стране предатора.
Код неких врста јаја изгледају готово исто као семена биљака на којима оне живе, због чега су неупадљива и имају већу шансу да опстану. Веома интересантна техника је присутна код врсте Extatosoma tiaratum, чија јаја изгледају као семена биљке коју мрави користе у исхрани, због чега их сакупљају и односе у своје колоније где ће бити безбедна од предатора. На видеу испод можете погледати како то изгледа.
Неке женке траже посебна скровита места, неприступачна места за полагање јаја, а неке полажу једно по једно јаје на различитим местима, чиме се смањује шанса да ће предатор појести сва јаја.
Паличњаке одликује непотпуно (хемиметаболично) развиће, па током развића они пролазе кроз три стадијума: јаје, нимфа и адултна јединка (имаго).
Нимфа изгледа веома слично адулту и од њега се разликује по величини и обојености. Како би достигла адутни стадијум, она мора проћи кроз већи број пресвлачења. Интересантно је да нимфе одмах након завршетка процеса пресвлачења једу свој стари егзоскелет како би сакриле трагове свог присуства и заштитиле се од предатора. Потребно им је између 3 месеца и годину дана да достигну адултни стадијум, у зависности од врсте.
Животни век паличњака је обично око 2 године.
Угроженост
До сада је идентификовано преко 3000 врста паличњака. Информације о њиховој угрожености нису познате, али се верује да фактори попут деструкције станишта, прекомерне употребе пестицида и трговине овим врстама могу довести до њихове угрожености, ако већ и нису.
Познато је, на пример, да врста Dryococelus australis спада у критично угрожену категорију, али је до података за многе друге врсте паличњака прилично тешко доћи.
Само зато што их нећемо увек лако уочити, не значи да ова необична група не заслужује нашу пажњу. Постоји још толико тога што можемо да научимо о њима, због тога вас охрабрујем да наставите да истажујете како ову групу, тако и друге непопуларне организме, јер сви они крију интересантне тајне и најважније угрожавају их исти фактори као и друге организме, само што њихова угроженост није толико видљива.
Извори:
https://www.nwf.org/
https://www.nationalgeographic.com/
https://www.landcareresearch.co.nz/
https://www.thoughtco.com/
https://www.youtube.com/
https://bugguide.net/
https://projects.ncsu.edu/
https://www.desertusa.com/
https://animals.sandiegozoo.org/
https://theworld.org/
https://www.knowyourinsects.org/
http://tolweb.org/Phasmida
