Паразитоиди су организми који се развијају на штету другог организма, али за разлику од паразита убијају свог домаћина. Можемо рећи да у еколошком смислу заузимају место између паразита и предатора будући да им је потребан домаћин за опстанак, а опет изазивају његову смрт – као предатори.
Термин паразитоид се углавном повезује са инсектима, али паразитоиди могу бити и гљиве, биљке, црви, рибе као што су слепуље и друге групе животиња. Неке вирусе можемо такође описати као паразитоиде будући да убијају домаћина, а такође доводе и до промена у понашању домаћина (пр: вирус беснила).
Инсекти паразитоиди
Одрасла женка полаже јаја у тело другог инсекта који остаје жив док се у њему развијају ларве. Ларве се на почетку хране тако да не оштећују унутрашње органе, али како расту тако се негативан ефекат уочава. Осим оваквих ендопаразитоида, постоје и ектопаразитоиди који се закаче и хране површинским ткивима домаћина.
Примарни паразитоиди углавном паразитирају на инсектима биљоједима као што су биљне ваши. Постоје и секундарни паразитоиди који заправо паразитирају на примарном паразитоиду што се назива хиперпаразитоидизам. Многи паразитоиди полажу једно јаје у домаћина, међутим, постоје и они који полажу велики број јаја који се заједно развијају и тада говоримо о суперпаразитоидизму. Некада долази до компетиције између ларви паразитоида при чему ће само једна преживети и наставити развиће.
Домаћин може бити одрастао инсект (адулт, имаго), али и ларва или јаје. Неки паразитоиди могу зауставити даљи развој домаћина (идиобионти) – већином ектопаразитоиди, а неки не ометају развој домаћина (коинобионти) све док није време да изађу – углавном ендопаразитоиди.
Могу се наћи у различитим редовима инсеката: међу лептирима, тврдокрилцима, двокрилцима, али су најбројнији (80% свих паразитоида) у реду опнокрилаца поготово паразитоидне осе (фамилије Braconidae, Ichneumonidae).
Сматра се да је паразитоидизам настао услед промена у начину исхране ларви неких инсеката. На овај начин њихова храна је богатија протеинима и у исто време се ларве развијају у стабилној средини. Важна је и појава да многи паразитоиди утичу на понашање домаћина који потпуно одступају од карактеристичних облика понашања и чине све како би ларве паразитоида опстале.
Паразитоиди активно траже домаћина при чему користе своја чула како би открили да ли је домаћин подесан – да ли је одговарајуће врсте, има ли компетиције са другим ларвама, да ли има неку болест и какав му је имунски одговор. Тек након провере полажу се јаја. Неке осе полажу вирусе заједно са јајима како би пореметиле имунску одбрану домаћинa.
Могу бити регулатори – утичу на ослобађање хормона домаћина односно мењају његов хормонски систем и прилагођавају га својим потребама, или конформисти – немају способност регулације, већ користе хормонски систем домаћина.
Односи између организама: хербиворија, паразитоизам и предаторство су веома важни за одржавање равнотеже у екосистему и представљају биолошку контролу. Поремећај у бројности било које од карика у ланцу исхране доводи до нарушавања ове равнотеже.
Пример су инсекти дефолијанти који се хране листовима биљака и доводе до њиховог сушења. На нашим просторима на територији НП „Ђердап” је познат велики мразовац који се храни листовима храста.
Откривено је више врста паразитоида који убијају гусенице мразовца. Неке врсте полажу своја јаја у јаја мразовца, а друге у ларве.
Други пример је губар чије гусенице једу листове преко 100 биљних врста, али у највећој мери храста, букве и бреста. Он је примарни узрок сушења шума храста на територији Србије. Губар је интродукован из Европе у САД где представља инвазивну врсту и велики проблем за који још увек нема решења.
У задње време улажу се велики напори како би се паразитоиди користили за контролу бројности инсеката штеточина уместо различитих инсектицида и пестицида. Тренутно се у свету комерцијално користи преко 20 врста паразитоида против штеточина у стакленицима. Надамо се да ће овакав приступ завладати и на нашим просторима. Проблем лежи управо у њиховом сакупљању и узгоју у лабораторији. Успешност на терену зависи од правог времена (потребно је да се поклопи период године када су активни и домаћин и паразитоид како би дошло до инфекције) и правог домаћина. У великом броју случајева неопходни су алтернативни домаћини ако главни домаћин презимљава у стадијуму адулта, а паразитоид полаже јаја у јаја домаћина или ларве.
Као што сам већ поменула паразитоиди су присутни и међу другим групама организама. Тако гљива Cordyceps sp. паразитира унутар различитих група зглавкара. Споре из спољашње средине доспевају у унутрашњост и клијају у мицелијум. Хифе расту и заузимају све више места док изједају ткиво домаћина. Пред крај гљива мења понашање домаћина тако да он изврши самоубиство скачући са литице или пењући се на травке где ће их уочити птице. На овај начин паразитоид је осигурао инфицирање новог домаћина. Из главе мртвог домаћина израста плодоносно тело, а споре ће се ослободити и инфицирати друге јединке. Веома често долази до смрти целе колоније.
Гљиве које доводе до самоубиства мрава, паразитоиди који наводе пчеле да напусте кошницу, црви који расту унутар скакавца… ко би икада рекао да тако нешто може да постоји. Звучи као да говоримо о научној фантастици. Међутим, иако нама то изгледа чудно, природа је свему дала значај. Само га морамо открити.
Odličan tekst , pomogla si mi oko spremanja ispita 🙂