Сваке године произведе се више од 300 милиона тона пластике. И од раније је познато да се пластика може наћи у људском организму, али је ово први случај да је пронађена у постељици – плаценти. То даје посебан значај јер је плацента орган неопходан у раном, али и каснијем развоју детета. Узимајући то у обзир, загађење пластиком и/или честицама из ваздуха значајно утиче на организам у развоју.
Укупно 12 комада микропластике је пронађено у 4 плаценте. Иако је ово први овакав случај, 2019. године у плацентама су пронађени остаци угљеника из загађеног ваздуха. То истраживање је осветлило пут новим сличним истраживањима о утицају загађености околине на фетус/ембрион.
Шта је микропластика?
Комадићи пластике мањи од 5 mm називају се микропластиком. Они могу бити произведени тако мали, али могу настати и деградацијом већих комада пластике. Ово представља озбиљан проблем, јер је микропластика у људском организму страно тело које изазива имунску реакцију. Раније је пронађена у храни, морским животињама, пијаћој води и у људском систему за варење. Комадићи микропластике имају вишеструки негативни утицај на организам, имајући у виду и да могу по телу разносити друге загађиваче, на пример честице из ваздуха.
Где је пронађена?
Укупно 6 мајки је добровољно након порођаја донирало своју плаценту, како би ти органи били ближе истражени. Све трудноће биле су физиолошке, тачније није постојао ниједан поремећај код мајки и код беба.
Комадићи су пронађени у свим нивоима плаценте, на мајчиној страни, бебиној страни као и у мембрани у којој се беба развија.
Које је порекло те пластике?
Није могуће утврдити прецизно одакле потичу пронађени комадићи, али се према пигментима и саставу пластике може утврдити могуће порекло.
Пронађени комадићи микропластике су разног порекла. Потичу од свеприсутних боја и предмета од пластике, као што су креме, козметички препарати, шминка (пудери, лакови, ружеви за усне, маскара, сенка за очи и др). Боје за текстил (памук, полиестер) су такође могуће као порекло пластике.
Како је пластика доспела у плаценту?
Комадићи микропластике су били величине до 10 μm (микрометара), што је 100 пута мање од једног милиметра. Неки су били чак мањи од 5 μm. Реда величине, црвена крвна зрнца су величине 6-8 μm. Дакле, с обзиром на величину, могуће је да се пластика кретала путем крви.
Претпоставља се да је микропластика ушла удисањем или гутањем, да би доспела у крв преко које ће прећи у плаценту. Када доспе до плаценте, на неколико начина може проћи кроз ткиво. Начини су за сада само претпоставка, па је предложено неколико хипотеза.
Такође је интересантно што микропластика није пронађена у 2 од 6 анализираних плаценти, што указује на зависност појаве микропластике од неких других фактора. Претпоставка је да пролазак микропластике кроз плаценту вероватно зависи и од целокупног физиолошког стања, животних стилова, исхране и генетских особина. Дакле, количина пластике се може смањити пажљивим понашањем труднице, осим када утиче и генетика. Тада је структура баријере у плаценти слабија па честице лакше пролазе.
Фотографије микропластике из истраживања:
Колико је ово штетно по бебу и мајку?
С обзиром да је ово пилот истраживање, само око 4% масе плаценти је анализирано. Због тога је могуће претпоставити да је број комадића микропластике много већи од пронађеног. Самим тим и негативни утицај честица је већи.
Беба у плаценти треба да развије способност да разликује себе од страних тела. Ту је надлежан њен развијајући имунски систем. Уколико се појаве страна тела попут ових, дете у плаценти неће моћи да направи поменуту разлику. Оно што микропластика потенцијално чини је уклањање фине равнотеже између организма мајке и организма детета. Дакле, честице пластике могу пореметити функционисање плаценте у комуникацији и имунитету детета. То може довести до озбиљних последица по раст и развој бебе.
Раније је примећено да микропластика активира имунски одговор особе (у овом случају мајке), а може и након таложења изазвати отровни ефекат. Комадићи микропластике се таложе негде у ткиву, притом носе са собом разне патогене материје. Код здраве особе то не представља велик проблем. Међутим, активирани имунски систем троши прекопотребну енергију и потенцијално слаби одбрану од других патогена, што је у трудноћи изузетно лоше. Последице је наравно потребно даље истраживати, јер вероватно постоје многе које су још увек непознате.
Извори:
https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0160412020322297#b0110
https://www.nature.com/articles/s41467-019-11654-3
