Сремуш или медвеђи лук је самоникла и вишегодишња зељаста биљка врста из породице лукова (Alliaceae). Карактеристика ове врсте јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. На врху стабљике, од априла до јуна, развијају се бели цветови који су у почетку обавијени опнастим омотачем који рано отпада.
Сремуш интензивно мирише на бели лук, па се још и назива дивљим белим луком. Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка. Сремуш се може наћи у великим листопадним шумама обично поред шумских путева и потока. Најчешће се може наћи у буковим шумама и на висини до 1900 метара надморске висине. Широм Србије се јавља као аутохтона врста.
Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротеном. Зато га је најбоље брати у пролеће пре цветања док има своју пуну хранљиву вредност. Од активних материја садржи алиин (уљасту материју чија се количина сушењем смањује), мало етарског уља у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид, минералне материје, сумпорне гликозиде и др.
Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Луковице се користе као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и саме, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути.
Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне. Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су ђурђевак и мразовац.
