Често заборављамо да је човек само део природе, а не њен господар. Свакога дана, свако од нас, интерагује са околином. Ми као врста утичемо на планету на којој живимо. Нажалост, углавном негативно. Антропоцентричан, у журби и жељи да убрза друштвени развој и себи обезбеди лакши, дужи и здравији живот, човек природне ресурсе углавном узима здраво за готово. Уништавање шума и истребљивање врста неки су од примера лошег утицаја. Као и пример отпадних материја и загађења вода. Један од познатијих је, сликовито назван, ‘Велики тепих од смећа’, који тренутно плута Пацификом. Тежак више од 3,5 милиона тона, овај отпад сеже и до 30 метара у дубину. 80% овог отпада чини пластика.
Вршећи истраживања, 2016. године група јапанских научника са Универзитета у Кјоту, изоловала је организам по имену Ideonela sakainesis. Уочено је да ова грам-негативна, аеробна бактерија у свом циклусу користи ПЕТ (полиетилен терафталат) тј. најчешће коришћену форму пластике. За разградњу ПЕТ-а, бактерији је потребно око шест недеља.
Почетком 2017. године, научници са кантабријског Института за Биомедицину и Биотехнологију приметили су да се пластиком храни и гусеница воштаног мољца. Гусенице су се налазиле у обичној пластчној кеси за куповину, након неколико сати велики део кесе је недостајао. Установљено је да гусенице нису само прогризле свој пут напоље, него заправо појеле и свариле пластику.
Иначе, ПЕТ-у је потребно око 400 година да се разгради.
Овакав одговор природе на први поглед не изгледа лоше. Можда у овом случају и није. Ипак, не смемо да се ослонимо на могућност природе да се сама пречишћава. Запитајмо се, првенствено, колико је морално у овој мери загадити животну средину? Пластика је почела да се активно користи у производњи тек ‘40. година прошлог века, што значи да је било потребно само 70-ак година за еволуцију одређених врста када је у питању варење нове супстанце. Такође, антропоцентрично гледано, шта ако неке од следећих еволутивних промена, које смо сами изазвали, не буду ишле човеку у прилог? Или, са друге стране, шта ако на крају ‘успемо’ да исцрпимо све дате нам ресурсе?
Можда ће ови организми, у будућности, бити решење за огромну количину пластике у океанима. Како не можемо да будемо сигурни, свакако би било боље да се не ослањамо на то, већ да обратимо пажњу на превенцију и текући проблем отпада – као и на околину уопште.
