Слане мочваре представљају типичан део крајолика лагуна. Једна од најпознатијих у Европи је венецијанска лагуна са њеним многобројним острвима и сланим мочварама. Током хиљада година од стварања лагуне, познато је да је овај рељефни пејзаж очуван и због човековог умећа да сачува овај специфичан екосистем. Што се тиче њиховог порекла, слане мочваре настају дуж крајева водених станишта, у сланој или слаткој води. Пешчане обале на крајевима лагуне присутне су целом дужином континенталне обале, на тлу натопљеним сланом или сланкастом водом, где се вегетација већ слегла. Венецијанска лагуна је дом чак 22 врста птица ендемских врста, међу којима су и оне које мигрирају и оне које се настањују стабилно у лагуни. Слане мочваре су сачињене од канала, плитких острва која су периодично потопљена водом и дубљих водених канала који служе као путање за чамце и бродове који плове у лагуни.
Израз бaрeнa (barena) користи се у венецијанској лагуни од четрнаестог века за означавање подручја у близини обала, а касније и за подручја која се закопавају у мочварном окружењу. Касније овај израз постаје прецизнији и данас означава подручја у лагуни у облику острвца или пешчаних и земљаних обала, на 25 до 45 цм надморске висине, која су током плиме потопљена, а током осеке видљива изнад морске површине.
У шеснаестом и седамнаестом веку, због високе проводљивости слатководних наслага, Венецијанци мењају ток река Силе и Бренте, што узкрокује увођење поново слане, морске воде, а тиме и насељавање вегетације сланог окружења, стварањем песковитих обала и њиховим накнадним потапањем. До тада су слатководне мочваре биле распрострањене у средишњем делу лагуне.
Међутим, током последњих деценија, под утицајем климатских промена, новонастале промене крећу да драстично утичу на нестајање мочвара. Због подизања нивоа мора, али и због дугогодишњих политичких промена око мегаломанског пројекта Мозе, Венеција није једина била на удару од све већег ризика нестајања, већ су то такође и сами рељефни облици који су основни део овог еколошког система.
У прошлости, сложени екосистем лагуне се много више користио као примарни ресурс за становништво самог града, али је под процесом глобализације напуштен процес самоодрживости. Слане мочваре, у том смислу, су директно повезане са самим нестајањем града Венеције, познатим и симболично као будућа Атлантида. Због подизања нивоа мора, тла острва која су периодично потопљена, доживљавају све чешће процесе ерозије и тиме нестају под таласима морске воде. Мало је познато да су та острва једна од најбогатијих земљишта због минералног својства који садрже.
Током прошлог века почињу да се опажају значајне промене у величини ових водених станишта. Наиме, 1912. године слане мочваре су заузимале 149 кm², а 1927. године око 69 кm². Између 1930. и 1970. године чини се да је њихова површина смањена са 72,5 кm² на 47,5 кm², док је у читавој лагуни просечна дубина воде прешла са 0,5 m на 0,6 m. Како је реч о екосистемима које карактеришу циклични процеси потапања и сушења, дешавало се у неким “сушнијим” годинама да су се повећавале површине видљиве изнад мора. Мочварна станишта теже ка ширењу и сушењу, али у венецијанском примеру током последњих деценија, догађа се управо супротно: драстично се потапају.
Осим тога, између 1970. године и 2000. године дошло је до даљњег спуштања морфологије лагуне, у коју су укључене и растојање плиме и осеке које својим кретањем утичу на продубљење и спуштање морског дна.
Како је венецијанска лагуна била одржавана под утицајем човека дуги низ векова, постала је посебно важна доступност техника опажања и праћења физичких и биолошких аспеката овог осетљивог екосистема. Европска директива о водама, која прати и надгледа промене у лагуни од 2000. године, преузела је важне кораке у дефинисању развоја и класификовања обалних система, како би се створила заједничка политика за чланице Европске уније.
Неке од најважнијијх промена у лагуни последњих деценија су дакле: спуштање морског дна, све јачи и чешћи таласи проузроковани кретањем бродова и брзих моторних чамаца, као и све учесталија употреба канала у антропичке сврхе (вођење идејом да су природа и читав универзум оријентисани за употребе човека) као и за интересе туризма.
Подизање нивоа мора које је један од главних узрока промена, све учесталијих на тлу венецијанске лагуне, ствара све већу претњу, не само за сам град и његово становништво, већ и за целокупан екосистем који полако нестаје.
Библиографија:
A. Rusconi, Variazioni delle superfici componenti il bacino lagunare, Ministero dei Lavori Pubblici, Ufficio Idrografico del Magistrato delle Acque, 160 (1987) Venezia, 140pp.
Sandra Donnici, Rossana Serandrei Barbero, A caccia di barene. Barene attuali, antiche ed artificiali nella laguna di Venezia, Corte del Fontego (Occhi aperti su Venezia 40), 2014
