Увац. Специјални резерват природе. Чим чујемо да је заштићено, одмах можемо да претпоставимо да је у питању нешто фантастично. Специјални резерват природе Увац је управо такав – фантастичан. Нажалост, премало нас је имало прилику да посети овај бајковити предео. Сви смо га видели на сликама и у промотивним спотовима, неки чак тешко поверују да је то уопште у Србији… али јесте. И заиста јесте тако магичан као што изгледа на сликама.
Покушаћу да вам испричам своје искуство и онда ми остаје да се надам да сам вам заголицала машту и да ћете се и сами упустити у авантуру. 🙂
Дуго већ желим да посетим Увац, али наравно, стално постоји нешто прече. Сада, када сам на распусту и имам времена, ништа није могло да ме спречи. Чула сам да Географско-еколошки клуб „ГЕК“ организује дводневни излет и после детаљнијег информисања, пријавила сам се без премишљања. Излет је подразумевао дан на Дивчибарама, ноћење у шаторима и, следећег дана, излет на Увац.
Као неко ко обожава фестивале, када сам видела да је на Дивчибарама у то време „Mountain music fest”, да ћемо камповати и после тога ићи на Увац, претпоставила сам да ће ово бити један од најбољих излета на којима сам до сада била. Испоставило се да сам била у праву!
Иако ће акценат бити на Увцу, не могу да не споменем и тај први дан на Дивчибарама. Природа је, као и на свим планинама у Србији, мелем за очи. Како смо одлучили да тај дан проведемо на фестивалу, преподне смо се попели на само један видиковац – Љути крш.
Са Љутог крша пружа се поглед на кањон Црне реке, као и на ваљевске планине Меглеш, Медведник и Јабланик. Иако сте на висини од само 962 m, имате утисак да сте на врху света, а тај осећај је непроцењив.
Пошто смо подигли шаторе, пожурили смо на фестивал који је био организован тако да када крочите на ски-стазу Црни врх, напуштате све што вас мучи и улазите у неки други свет. Радионице попут јоге, прављења скулптура, шетања по канапу, стреличарства, препознавања укуса пива и многе друге, изместе вас из реалности и након свих тих активности потпуно одморни настављате авантуру, колико год да сте раније били уморни. Вечерњни концерти међу којима су били концерт групе ЗАА, Земља грува и Марко Луис, зачинили су дан у потпуности.
Овај фестивал постоји тек другу годину за редом и искрено се надам да ће заживети. За љубитеље фестивала и природе – савршен дан.
Знате како сам рекла да вас овај фестивал одмори колико год били уморни? Исто могу да кажем и за разгледање Увца! Све је исто, а опет друкчије. Спавала сам свега 4 сата у шатору и већ у 6 ујутро кренули смо ка природном резервату како не бисмо закаснили на заказани обилазак.
На Увцу су нас дочекали водичи који су били дивни и спремни да одговоре на свако питање. Лагано смо се укрцали на чамце и кренули у обилазак језера Увац. Сви смо знали да тамо очекујемо да видимо Белоглавог супа, Ледену пећину и Видиковац. Међутим, нисмо имали представу колико ће то све бити нестварно. Поглед на горе – птице са крилима дужине и до три метра крстаре небом, безбрижно и лагано. Ускоро сазнајемо да не би биле толико безбрижне да немају константну помоћ и заштиту. Наиме, белоглави суп је врста лешинара, птице која има веома важну, односно незаменљиву улогу у екосистему – храни се искључиво угинулим животињама и тако врши такозвану „природну рециклажу“. На овај начин уништава се извор заразе и убрзава процес разлагања и распадања угинуле материје. Међутим, после II светског рата, у Србији је дошло до знатног смањења њихове популације. Захваљујући локалном становништву и орнитолозима Биолошког института из Београда, проглашењем Специјалног резервата природе „Клисура реке Увац“, 1971. године, белоглави супови су сачувани од потпуног изумирања. Како је постојало тек десетак јединки, било је неопходно да се организује хранилиште и да им се омогући свака потребна помоћ. Захваљујући великом труду, сада је бројност белоглавих супова повећана на 110 гнездећих парова, односно 450-500 јединки и представља највећу колонију ове јединствене врсте птица на Балкану, и једну од највећих у Европи. Занимљива чињеница јесте да су они, иако заиста огромни, потпуно безопасни. Немају ни најмању идеју о нападању било чега што мрда, односно било чега живог. Интересантно је да чак и када приђете њиховом младунчету, они ће само кружити изнад вас, али вас неће напасти, а младунче ће се правити мртво док га не пустите. Ово је веома чудно с обзиром на то да су одрасле јединке веома везане за своје младунце. Излежу само једно јаје по сезони и веома су брижни према потомству. Такође, када се једном удруже, мужјак и женка остају пар до краја живота. Уколико један од њих угине, други се више никад неће репродуковати. Млади лешинари постају сексуално зрели тек са 5 година, што додатно отежава повећање бројности популације. Постоји још много занимљивости о којима смо слушали, али заиста бих волела да их сами тамо чујете, тако да нећу све да вам откријем! 🙂
Кад коначно успете да скренете поглед са неба, наћи ћете се изнад старог моста који је потопљен када је кањон напуњен водом. Некада је спајао Сарајево и Цариград. Кажу да је конзервиран пре потапања, тако да технички, ако икада испразнимо ово језеро, мост ће и даље стајати где је некада био.
Следећа станица – Ледена пећина. Да је ледена – јесте. Срећом, знали смо за то раније па смо имали спремне панталоне и јакне. Температурна разлика је велика, поготово лети, тако да је првих неколико минута у пећини помало непријатно, али овај осећај потпуно ишчезава чим мало дубље зађете у мрачне ходнике. Ледена пећина се спаја преко јаме Бездана са Ушачком пећином и заједно су дуге 6.185 m. Ми смо пешачили око 700 m и видели специфичности као што су – црвена хала, портрет Чарлија Чаплина које нам је подарила вода, као и скулптуру коју је извајала и коју називају „Вук Караџић“, и наравно мноштво различитих облика и боја. Након 10 минута више вам уопште и није хладно и не желите да изађете из пећине. Сатима бисте могли да откривате њене тајне.
Програм се наставља и бродићем одлазимо до почетка стазе која води ка Великом врху – видиковцу са ког је омогућен поглед на чувене меандре. Пут ка видиковцу је веома захтеван, поготово ако сте ван кондиције као ја. Морам да признам да сам два пута морала да се зауставим да мало одморим. Препоручујем да кренете у гојзерицама или стабилним патикама јер има клизавих делова (стена и чисте земље) па није згодно ако нисте у одговарајућој обући. (Додуше, другар се попео у јапанкама (!) тако да, ето, све је могуће)
Можда ово сад мало одвраћа од идеје да се попнете, али не дозволите да се то деси. То је свега око 150 m нешто стрмијег терена после чега улазите у шумицу са равним путем и таман док смирите дисање, оно се поново убрзава – стижете на видиковац и сведочите магичном тренутку! Поглед на меандре, све оно што сте прошли бродићем сада видите са висине. Овај поглед је оно што треба да вас мотивише да се попнете. Нећете се кајати јер ниједна слика не може да дочара лепоту коју осетите када заправо стојите на том видиковцу. Наравно, ако желите да избегнете овај стрми успон, постоје други начини да стигнете до видиковца.
Све о програмима и разлозима зашто да посетите Увац можете наћи на званичном сајту резервата: http://www.uvac.org.rs/
Не оклевајте, покрените се уз помоћ природе и нових сазнања који ће вам улепшати дан… па, и живот. 🙂
фото: Драгослава Стаменовић
