Мекани бескичмењаци – главоношци (Cephalopoda) међу својим представницима крију најкрупније и најстарије животиње као што су гигантска лигња, дугачка око 13 метара и наутилус – живи фосил, настао пре 400 милиона година. Осим тога, главоношци могу да се поносе и сипом и хоботницом које поседују ненадмашиву способност камуфлаже, али и синтезе мастила.
Због свега наведеног на основу једног пасуса можемо да закључимо да се еволуција главоножаца развија у необичном правцу, чак одају утисак надмености и елеганције као да су свесни колико су посебни у живом свету.
Шта се крије иза ове јединствености у развићу и да ли главоношци крше правила еволуције?
Не тако давне 2017. године научници су дошли до открића да сипе, лигње и хоботнице (Coleoidea), тачније њихова РНК, игра по својим правилима.
Да се присетимо, информација за синтезу протеина налази се у ДНК, она се преписује на РНК и према том запису синтетишу се протеини. Дакле, РНК је само преносилац упутства за изглед и функционисање структура тела.
Код свих живих бића овај принцип је исти, и свака промена информације на ДНК копира се и у РНК и та промена је видљива када се синтетише протеин.
Да би нам овај принцип преписивања информације и стварања протеина био једноставнији за разумевање, у улози ДНК можемо да замислимо рецепт за неко јело, РНК би у овој причи био кувар који прати рецепт, а протеини финални продукт, односно скувана порција хране.
Међутим, РНК главоножаца не жели да слуша наредбе које јој даје ДНК, већ самостално одређује састојке на основу којих се синтетишу протеини. У преводу, кувар сам одређује од чега ће припремити јело заобилазећи правила рецепта.
Ова способност РНК да самостално мења информацију за синтезу протеина није примећена први пут, штавише дешава се и код људи. АЛИ…
Човек поседује око 20.000 гена, од којих се у просеку неколико десетина измени по овом принципу. Са друге стране, код лигње, која поседује око 33.000 гена, 11.000 подлеже модификацијама које прави РНК.
Дакле, ова вештина РНК није новина у науци – већ смо знали да РНК повремено може да измени рецепт и то је сматрано изузетком, али код главоножаца ово није изузетак већ, као што видимо – правило.
Ово омогућава јединкама да буду флексибилне и прилагоде се условима средине једноставно мењајући преписано упутство за синтезу протеина док оригинално остаје нетакнуто. На пример, познато нам је да се све реакције у хладним условима дешавају спорије, те је и синтеза протеина у хладној води спорија него у топлој води. Међутим, хоботница којa станује у хладним подручјима и она који станује у топлијим имају идентичну способност синтезе протеина баш због измена које може да изврши РНК – у овом случају да максимално прилагоди хоботницу на хладне услове средине и обезбеди јој нормалну ефикасност синтезе протеина.
Нажалост, ова јединствена способност има и своју цену. Промене које уводи РНК су привремене, не фиксирају се у популацији и не преносе се кроз генерације као што је случај са променама на ДНК, те је сама еволуција организама доста успорена. На крају долазимо до закључка да је главоношцима заиста тешко да измене свој геном и еволутивно напредују. Поставља се питање да ли би успели да се извуку и опстану након веће кризе, уколико их таква задеси.
Да ли је ово напредна или застарела техника преживљавања заправо зависи од услова који се преживљавају. Борба између квалитета и квантитета је вечита а ту је и РНК да додатно зачини причу и инспирише нас на размишљање и истраживања.
