Ако ти јаве: умро сам,
Мирослав Антић
не веруј
то не умем
Зелена, односно, природна сахрана је начин бриге о преминулима који узима у обзир животну средину. Овај тип сахране омогућава минималну штетност по околину, помажући очување природних ресурса, смањење емисија угљен-диоксида, заштиту здравља радника као и обнављање и очување околине.
Зелена сахрана подразумева употребу нетоксичних и биоразградивих материјала као што су ковчези, покрови и урне. Да би се осигурало да су прописи сахрањивања урађени по савременим стандардима екологије, одрживости и заштите животне средине, основан је Савеt за Зелене Сахране који је задужен за издавање лиценци широм света.
Према Савету за Зелене Сахране, традиционалан начин сахрањивања није „погрешан”. Ово удружење не залази у религију или традицију, нити намеће свој начин сахрањивања као једини исправан, већ просто нуди да се ритуал који означава смрт, претвори у физичко стварање новог живота. Тиме се побољшава стање животне средине и умањује загађење земљишта настало течностима (формаделхидом) које користе погребна предузећа. На пример, Студија Националног Института за Рак, објављена 2009. године показује да запослени у погребним предузећима изложени формалдехиду и другим хемикалијама имају веће шансе за обољевање од рака. Коришћење зелених метода сахрањивања би умањило ризик обољевања од рака и леукемије за више стотина хиљада запослених у погребним удружењима широм света.
А шта се тренутно дешава кад умремо?
Тело се балзамује уз помоћ хемикалија, пакује у хемијски обрађен сандук, често и металне конструкције, одвоји се од земље у коју га затрпају и прекрију каменом или цементним блоком. Прецизније, то је тренутни модел гробља популаран у Србији. Али, овакав метод сахрањивања заузима много простора и ствара блокове препуне сивила. Тренутно Београд има десет градских гробаља на различитим општинама чији су капацитети увек на ивици.
Међутим, постоји и алтернатива, уколико сматрате да је тренутни принцип сахрањивања неадекватан. Замислите када бисте могли да унесете живот у Земљу, након што умрете? А из ваших остатака би могло да израсте дрво.
Једно од ових решења је и Биос урна, у коју се полаже посмртни пепео, а онда уз помоћ супстрата и семена из ње расте дрво. Сама урна је биоразградива, те је погодна и за садњу директно у земљу.
Тиме се гробља која представљају смрт претварају временом у шуму пуну живота. Ова компанија врши доставу и у Србију, те је решење отворено и за наше становништво. Само је питање желимо ли да иза себе оставимо одрживији, зеленији и лепши свет?
И као што би Мика Антић рекао:
Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе
ил’ трава?
Детаљније о Биос урнама можете погледати овде: