Недеља је дан за филмове, зато и данас настављамо са нашом листом документараца који обилују знањем и љубављу према нашој планети.
1. Документарни филм „Унутар светског отпада“ (Inside the Garbage of the World, 2016) има за циљ да шокира и подстакне јак осећај одговорности према начину на који загађујемо планету. Иако можда не размишљамо свакодневно о ђубрету које остављамо иза себе, после гледања овог филма биће свима јасно колико свакодневним лошим одлукама повређујемо свој екосистем и штетимо планети. Филм јасно поручује да ако не дође до мењања наших навика о отклањању отпада, створићемо еколошку катастрофу таквих размера, да нам неће бити повратка. Већина људи наивно живи у илузији да отпад магично нестаје чим га се решимо у контејнеру, али то је далеко од истине. Велика већина светског отпада заправо само бива премештена на друго место, а нажалост мала количина заправо бива рециклирана. Па тако отпад, тамо негде далеко од нас, налази свој пут преко земљишта и водоводних цеви поново до наших домова. У данашњем свету конзумеризма, створен је огроман проблем загађења који опасно прети будућности целе планете.
Филм посебно дотиче тему пластичног отпада, с обзиром на то да је пластика коју мислимо да смо бацили већ одавно опет стигла до наше исхране и нарушила нам здравље. Пластична загађеност је проблем у целом свету. Према подацима сакупљеним у овом документарцу, око 4,7 милиона тона пластике годишње заврши у нашим океанима, где их онда кретање таласа претвара у пластичну супу која уништава морске животиње и екосистеме. Свега 8% пластике у океанима долази са копна, док остатак долази из отпада са бродова, чамаца и индустријских поморских возила.Нажалост, филм опомиње да ништа мање нису угрожене ни реке и језера. На Хавајима, некада месту које смо називали рајем на Земљи, на пример, постоје удаљене плаже где се више не може видети песак од огромног наноса пластике из мора. Кратак приказ филма можете погледати овде, а надамо се да ће вас гледање овог документарца шокирати бар мало и натерати да пажљивије правите и бацате отпад у свом окружењу.
2. „У трци са изумирањем“ (Racing Extinction, 2015) je документарац који прати групу активиста у жељи за спасењем од наглог изумирања животињских врста широм планете. Путујући од Северне Америке, Мексика, преко Велике Британије, па све до Кине, Хонг Конга и Индонезије, овај филм има за циљ да представи што шири спектар животињског света који је на граници да тотално нестане са лица Земље. Са таквим циљем, гледање овог остварења свакако изазива дубоку забринутост за опстанак свих нас и указује на грешке којe су нас довеле до оваквог стања планете. Овде се већ на самом почетку набрајају четири периода масовног изумирања живота на Земљи и закључује се да су сва изумирања имала заједнички окидач – огроман пораст концентрације угљен-диоксида у ваздуху. Из тог разлога, неминовно је погледати садашњост и увидети да људска цивилизација има огромну улогу у загађењу и угрожавању биљног и животињског света.
У филму се људски род упоређује са астероидом уништења. Ово, свакако драматично, поређење има за идеју освешћење и брзо реаговање свих нас у мењању свакодневних штетних навика по животну средину. Једна од порука филма је „Промените своју исхрану – спасите планету“. Смањењем конзумације млека и црвеног меса, на пример, смањује се потражња за стоком, а самим тим смањује се и стварање метана који у високом проценту загађује атмосферу кобно као и увећан проценат угљен-диоксида. Овај документарац служи се и посебном техником снимања општег загађења око нас – посебним камерама забележена је емисија штетних гасова невидљива за људско око. Угљен-диоксид и метан у контакту са воденим омотачем планете производе угљену киселину, која због своје велике концентрације нарушава здравље мора и океана. Почевши од микросвета и планктона, па све до ајкула и китова, овај филм сликовито приказује да је изумирање врста исто као када у симфонији избацујемо један по један инструмент из оркестра… све док не завлада потпуна тишина.Такође, овде се могу наћи конкретни савети како помоћи угроженим животињама и како смањити негативан утицај на климатске промене (кратки приказ филма можете видети овде).
3. „Јурећи за ледом“ (Chasing Ice, 2012) Џејмс Балог (James Balog), фотограф Националне географије, створио је низ фотографија на Арктику са једном намером – да документује брзо отапање глечера и промене животне средине на Северном полу. Балог налази начин да америчком и светском лобију који се бори да заташка доказе о климатским променама приступи тако што представља аутентичне слике растопљеног арктичког леда, као део свог пројекта Extreme Ice Survey (EIS).Циљ овог пројекта је сакупљање визуелних доказа о утицају штетних гасова на озонски омотач и биосферу наше планете. Како се у филму помиње, EIS је за сада створио више од милион фотографија које, по речима Балога, приказују лепоту, уметност и архитектуру леда. Овај изврсни фотограф дубоко верује у моћ фотографије и сматра да у данашње време управо она може деловати снажније на људску свест од речи и сувопарних научних статистика. Једно од изненађења за научнике на Арктику било је формирање глацијалних потока, многобројних канала отопљеног леда, који сачињавају, могло би се рећи, водоводни систем глечера. Изненађење заправо лежи у томе што ти потоци испод и око глечера убрзавају процес отапања можда чак и брже од директне сунчеве светлости.
Неки од глацијалних потока су веома кратки и заустављају се веома брзо, чиме пак стварају мале ледене пећине унутар глечера, што опет знатно слаби структуру целе ледене масе, па је глечер у великом ризику да се брже отопи и распадне. Балог у свом документарцу стално изражава своје одушевљење и заљубљеност у арктички лед. Такође, кроз филм се прожима и фотографово осећање превелике туге услед погубне судбине која се том леденом пејзажу спрема. Оно што Балога највише плаши јесте управо помисао да Северни пол више никада неће имати леда као раније и да ће цивилизација имати само фотографије онога што је некада било. Филм је номинован и за награду Оскар у категорији за најбољу оригиналну песму. Песма „Before My Time”, коју изводе Скарлет Јохансон и Џошуа Бел, нема кључно место у филму, али свакако плени својом дубоком емоцијом. Кратки приказ филма можете наћи овде, а свакако очекујемо ваше коментаре после гледања целог филма. Пишите нам ако имате и ви неки еколошки документарац за препоруку уз који се пуно научи, заплаче, и изроди још јача жеља да сачувамо планету.