Сламке се могу „сломити” само једна по једна

Време читања: 5 минута

Снимак вађења заглављене сламчице из носа морске корњаче 2015. године, привукао је енормну пажњу и покренуо велики талас борбе против пластичних сламчица.

Постоји мноштво хаштагова који су везани за различите пројекте, а све у циљу смањења загађења пластичним сламкама.

Њих је теоријски могуће рециклирати, али пошто код нас није још успостављен систем одвојеног сакупљања отпада, пажњу треба усмерити на редуковање стварања отпада, што и јесте први корак у хијерархији управљања отпадом.

Према историјским изворима, сламчице воде порекло из Месопотамије где су се правиле од злата и користиле за испијање пива. Пиво се правило у дубоким посудама и било је потребно извући течност са дна јер су горњи слојеви напитка били тек у почетној фази ферментације.

Много касније, 1888. године, Марвин Стоун, инспирисан радом у индустрији дувана патентирао је папирну сламчицу. Заправо, залепио је папир у тубу, која је могла да издржи испијање чак и јаких алкохолних пића. Производ је брзо постао популаран и био је у сталном успону, али прави бум је доживео када се средином 20. века појавио нов материјал – лаган, издржљив и јефтин. Била је то пластика. Сламчице се сада праве од различитих врста пластике, али најчешће од полиетилена (PE) и полипропилена (PP) и има их у небројено боја, димензија и модела.

Основна намена им је за испијање пића, али се од њих праве наруквице, огрлице и остали детаљи за тинејџере, а неке чак заврше и као материјал за израду мозаика на часу ликовног. То све говори да смо се толико навикли на њих, да је просто необично када их неко нема у кући.

У угоститељским објектима је стандард да чак и у обичној чаши воде са чесме, поред коцке леда буде и сламка, док у соковима, кафама, фрапеима, коктелима и смутијима буду и до три сламчице.

Сматрам да сламчице могу бити врло корисне – за децу која прелазе са флашице на обичну чашу, за старе људе, за људе са акутним или хроничним роблемима и ограничењима у усној дупљи (нпр. постоперативни период или нека обољења) итд.

Где је онда проблем?

Проблем је у нашој животној средини. За скоро 60 година, колико је пластика у употреби, ми смо успели да произведемо и одбацимо толико пластичних производа да та тема све чешће „испливава”.

Зашто су се баш сламчице нашле на удару еколога?

1. Физички су лагане и мале, а праве се од различитих врста пластике па се због тога ретко рециклирају већ са осталим отпадом завршавају на депонијама, док део случајно одлети или испадне, а део буде намерно бачен у природу.
   
   
2. Огромна количина је свакодневно у употреби, а коришћење траје колико једна кафа, сок или шејк. Дневно се у свету потроши око милијарду пластичних сламчица, од тога 500 милиона у САД, а преко 20 милиона у УК. Различити покрети који се баве чишћењем плажа слажу се у податку да су управо сламчице у првих 5-6 најприсутнијих пластичних предмета који се проналазе на плажама и у приобаљу.То је производ одличан за „почетнике” у еколошком живљењу, јер осим у специјалним ситуацијама, сламчица нам није неопходна у животу. Ако баш не можете да је се одрекнете, постоје разне замене које су знатно боље решење са аспекта утицаја на животну средину. Можете узети: папирне, стаклене, силиконске, сламчице од леда или бамбуса. Постоје и титанијумске, бакарне, од нерђајућег челика, али и од биљних влакана које могу да се компостирају.
   
   
3. Већ данас можете да почнете да мислите о сламчицама на други начин и да при поручивању пића нагласите да не желите да вам је донесу. Ако то у старту не кажете, чак и ако не буде коришћена, завршиће у смећу. Тај принцип можете предложити и породици и пријатељима.

Ако желите да имате већи утицај можете замолити у омиљеном кафићу или ресторану да пластичне сламчице замене папирним, али пре свега да промене начин служења и да сламку добије само онај ко је тражи. Кафићи и ресторани могу да поставе обавештење које уз мало маште и знања може да буде и прави маркетиншки зицер за њих, а они који сламки не могу да се одрекну, неће бити оштећени, чак ни насекирани. То су урадили неки велики угоститељски ланци у различитим земљама и нису се покајали.

У свету постоје разне кампање које за циљ имају смањење или потпуни престанак коришћења једнократних пластичних сламчица, а базирају се на учинку појединца. Неке кампање су у виду изазова да се не користе сламчице једну недељу или један месец, после чега људи најчешће схвате да сасвим лепо живе и без њих.

Забране и ограничења нису баш најбољи начин да се направе корените промене, мада су у неким школама у Енглеској деца сама сакупила десетине хиљада потписа и проследила надлежнима залажући се за законску забрану употребе пластичних сламчица.

Неке земље су се одлучиле на забрану пластичних кеса (Калифорнија, Кенија, Кина, Руанда) па се од њих очекује да слично ураде и са сламчицама. Француска иде корак даље, па ће осим забране пластичних кеса, до 2020. увести забрану коришћења једнократног прибора за јело, тањира и чаша, док је Сан Франциско забранио коришћење полистирена укључујући и чаше за кафу, посуде за храну и играчке за плажу. Шкотска је најавила забрану сламчица до 2019. године.

Противници забрана кажу да треба радити на одлагању отпада, тј. већем обухвату рециклажом и иновацијама на пољу материјала за израду сламчица. Сматрају да потпуна забрана било ког производа може да буде контрапродуктивна јер се онда навике потрошача мењају неконтролисано и муњевито, па изазивају проблем у другој области где га није било. Због тога предлажу да је за почетак боље оставити потрошачу да бира да ли ће тражити сламку или не.

„Мале ствари које радимо могу имати велики утицај на природу”, па урадимо онда данас ту нашу малу ствар. Направићемо велику разлику. Ако свако ко види овај текст, одбије бар једну сламчицу, то је одлично за све нас, а ако бар једна особа почне да користи сламчице само онда када су јој заиста неопходне, онда можемо да кажемо да имамо потенцијал да сачувамо планету за генерације које долазе.