Бацање хране представља велики проблем у целом свету, што се најбоље види из податка да се, на годишњем нивоу, приближно једна трећина укупно произведене хране баци. То је око 1,3 милијарди тона хране.
Два важна појма која треба поменути и разликовати када је реч о овој теми су „губитак хране” и „отпад од хране”. Први појам је шири и односи се на сву храну која се не поједе, односно која се изгуби у било којој фази снабдевања, попут неискоришћених усева на пољима и хране која се поквари у току транспорта или из неког другог разлога уопште не стигне до продавница. Други појам представља специфичну врсту губитка који обухвата храну коју трговци бацају због изгледа и отпад који стварају крајњи корисници. У последњу категорију (отпад који стварају крајњи корисници) спадају, на пример, остаци хране из ресторана и отпаци из домаћинстава, попут млека којем је истекао рок трајања.
Може се закључити да до губитака долази у свим сегментима система „од поља до стола”. Прво, на фармама се храна одбацује због оштећења насталих услед неповољних временских прилика, присуства штеточина или болести. Такође, услови на тржишту могу утицати на одлуку пољопривредника да део њихових усева оставе неискоришћен. То се може десити када је тржишна цена производа нижа од цене транспорта и радне снаге, када је понуда већа од потражње или када потреба за одређеним производом неочекивано опадне.
Још један проблем представљају и естетски недостаци јер су купци мање заинтересовани за производе несавршеног изгледа. Неки производи који не задовољавају ове критеријуме шаљу се на прераду (нпр. од јабука се праве сокови, пите, сосови итд.), али у многим случајевима ни то није могуће. Већина прерађивача, попут фабрика за конзервисање хране и произвођача готових јела, имају унапред потписане уговоре са добављачима и строге захтеве у вези са начином узгоја, врстама семена, временом сетве и жетве и слично. Поред тога, велики прерађивачи углавном нису добро опремљени за ефикасну прераду мањих количина производа. Чак и ако постројење хоће и може да прихвати производ, оно не може бити превише удаљено од произвођача због трошкова транспорта и у датом тренутку мора имати слободне капацитете за прераду (овде може настати проблем услед заузетости капацитета редовним операцијама које постројење обавља). Са друге стране, већина отпада у овим постројењима настаје одбацивањем јестивих делова попут масти, коже, коре итд.
Током транспорта и дистрибуције постоји ризик од губитка лако кварљиве хране, посебно у условима неадекватног хлађења и лоше инфраструктуре, што је чест случај у земљама у развоју. Још већи проблем је појава да купци одбију испоруку, јер ако се убрзо не нађе нови купац, храна се баца. Чак и да стигне до продавница, обично заврши као отпад због краћег рока трајања.
У продавницама се највише бацају пециво, месо, морски плодови и готова јела. Према процени Министарства пољопривреде САД, супермаркети губе око 15 милијарди долара годишње само на воћу и поврћу које није продато. Главни узроци губитака су превелике количине производа, захтеви за естетски савршеним воћем и поврћем, намирнице којима је истекао рок трајања, оштећена роба, сезонски артикли који нису продати у току сезоне и недостатак особља.
Ресторани доприносе овом проблему тиме што праве превелике порције и меније са превише избора, неправилним складиштењем намирница и недостатком труда да се остаци хране некако искористе. Посебно су проблематичне „поједи све што можеш” (all-you-can-eat) опције јер се вишак хране не може легално донирати или поново користити због потенцијалних здравствених компликација.
Домаћинства су ипак највећи расипници хране. Према проценама Агенције за заштиту животне средине Сједињених Држава, 40-50% укупног отпада од хране настаје на нивоу домаћинстава. Главни узроци оволиких губитака су кварење хране услед неправилног складиштења, односно лоше организације фрижидера и заборављања намирница, као и лошег планирања. Управо лоше планирање оброка доводи до претеране куповине и припреме превеликих оброка, што за последицу има бацање хране којој је истекао рок трајања, као и остатака од оброка који се не поједу накнадно.
Како бацање хране утиче на животну средину?
Бацање хране значи и бацање природних ресурса који су неопходни за њену производњу, пре свега воде и енергије. Око 70% укупне потрошње воде у свету отпада на пољопривредну производњу, укључујући наводњавање и прскање усева, али и гајење домаћих животиња и рибе.
Према извештају Савета за заштиту природних ресурса Сједињених Држава, четвртина укупних залиха воде се губи кроз храну која се баца. То је приближно 172 милијарде долара изгубљене воде на годишњем нивоу. Такође, 220 милијарди долара годишње се потроши на узгој, транспорт и прераду 70 милиона тона хране која на крају заврши на депонијама.
Свеукупно, бацање хране нас скупо кошта јер доводи до губитака од 21% свеже воде, 19% ђубрива, 18% обрадивог земљишта и 21% капацитета депонија.
Са друге стране, храна која заврши на депонијама у процесу разградње ослобађа метан, гас стаклене баште који је 25 пута ефикаснији у задржавању топлоте од угљен-диоксида. Mетан се у атмосфери може задржати и до 12 година. Према подацима Консултативне групе за међународна пољопривредна истраживања, трећина свих антропогених емисија гасова стаклене баште потиче од отпада од хране. Када би се овај отпад посматрао као држава, њене емисије би биле треће највеће у свету, одмах после САД и Кине. Такође, треба поменути да и производња и дистрибуција, иако индиректно и у мањој мери, ипак утичу на климатске промене јер и у овим ступњевима долази до емисија метана.
Пољопривреда генерално негативно утиче на биодиверзитет, на пример кроз гајење монокултура, претварање ливада у пашњаке, дефорестацију и слично. Морски екосистеми су такође угрожени услед интензивног риболова. Наиме, према једном истраживању из 2018. године, просечан раст глобалне потрошње рибе је већи од раста броја становника у свету, али и поред тога велика количина рибе се баца јер не задовољава стандарде у супермаркетима (нпр. у Европи се баца 40-60% рибе).
Такође, важно је напоменути да би сва храна која се баца на глобалном нивоу била довољна да нахрани 2 милијарде људи, много више него што је потребно да се искорени глад у свету (око 690 милиона људи је неухрањено). Занимљив је и податак да се у развијеним земљама у просеку баци иста количина хране која се произведе у подсахарској Африци на годишњем нивоу. Искорењивање глади и смањење отпада од хране до 2030. године је један од 17 циљева одрживог развоја Уједињених нација, овај циљ није недостижан али захтева озбиљну промену тренутног система снабдевања храном.
Шта може да се уради?
С обзиром на ширину и свеобухватност проблема, потребно је увести значајне промене на свим нивоима, од узгоја тј. производње, преко транспорта, прераде и продаје до крајњих корисника. Неопходна су истраживања и инвестиције за унапређење пољопривредних техника , инфраструктуре за третман отпада, процеса складиштења и прерасподеле хране (попут прослеђивања вишка хране онима који су у оскудици и којима је заиста потребна).
Треба радити и на едукацији крајњих корисника са посебним акцентом на рационалној куповини и планирању оброка у складу са реалним потребама. Продавци би, са друге стране, морали да пораде на захтевима везаним за естетику производа и пронађу начине да продају и производе који су мање естетски привлачни. Храна која се више не може користити у људској исхрани може се, на пример, прерадити у храну за животиње или компостирати.
Пример добре праксе је дански стартап Too Good To Go, апликација која повезује кориснике са продавницама и ресторанима који имају вишак хране. У сарадњи са овом компанијом, Unilever, Carlsberg и Arla Foods су такође дали свој допринос смањењу отпада од хране тиме што су поред стандардне ознаке “најбоље употребити до” увели и ознаку “често употребљиво након”, подстичући тиме кориснике да провере да ли је храна и даље јестива на основу мириса и изгледа.
Још један добар пример је дигитални систем који се користи у Папуа Новој Гвинеји за праћење података о свињама које се тамо гаје у великом броју и представљају важан део економије земље. Прате се подаци о педигреу, начину исхране и лечења, што купцима даје сигурност у квалитет производа и смањује ризик да производ буде одбијен и бачен. Ова платформа развијена је од стране Организације за храну и пољопривреду Уједињених нација и Међународне телекомуникационе уније.
Поред ових великих пројеката владиних и невладиних организација, и свако од нас појединачно може да да свој мали допринос смањењу отпада, заштити природе и искорењивању глади у свету. Довољно је да посветимо мало времена планирању оброка и набавци намирница, да не узимамо више него што нам је заиста потребно, а ако и настане вишак, да се сетимо да има и оних који немају. Скините апликацију Share the Meal или прошетајте до Заједничког фрижидера, ваше мало некоме значи много.
