Када их виде у зоолошком врту, деца ће их често назвати свињама, мравоједима или малим слоновима, а у питању су заправо тапири. Ови копитари, који припадају породици Tapiridae, прослављају свој дан 27. априла и због тога ће овај текст бити посвећен њима. Према подацима (IUCN) тренутно су три врсте тапира угрожене, док једна врста спада у рањиве. Разлози за ово су пре свега изловљавање због меса и губитак станишта. Због тога је овај дан одлична прилика да се подигне свест људи о овим не тако познатим копитарима. С обзиром на то да су примарна станишта ових биљоједа шуме и џунгле, јасно је да огромно крчење шума и неконтролисано пожари представљају велики проблем за њих.
Дан тапира је први пут обележен 2008. годинe, а мотив за његово обележавање је драстично смањење бројности свих врста тапира. Већини људи су ове животиње јако мало познате, па се ретко и чује и прича о проблемима са којима се тапири суочавају. Они насељавају Јужну и Централну Америку, као и Југоисточну Азију. Играју важну улогу у шумским екосистемима јер расејавају семена биљака, али њихова станишта се све више користе за изградњу насеља, путева или за сађење плантажа уљане палме.
Тапири обично имају кратко крзно које варира у боји, од смеђег преко сивог до црно-белог, а изузетак је врста која живи на планинама (Tapirus pinchaque) и има дуже, вунасто крзно. Такође, младунци тапира имају шарено крзно које им помаже да се боље камуфлирају. Ови копитари обично живе између 25 и 30 година, како у дивљини, тако и у зоолошком врту. Једна од најупечатљивијих карактеристика тапира је пробосцис (оно што бисмо у уобичајеном говору назвали „сурлица“). Он варира у дужини и представља савитљив орган који се покреће у свим правцима и служи тапирима да дохвате лишће које иначе не би могли. Често их можемо видети како држе пробосцис подигнут у ваздух и показују зубе. Ово је понашање које се виђа и код коња, а служи за боље детектовање мириса.
Ове животиње воле да проводе време у води из више разлога. На овај начин се успешно крију од предатора и хране вегетацијом на обали реке, а лети им вода и блато са дна у које се уваљају помажу да се охладе. Занимљиво је да, док су у води, рибе уклањају паразите с њиховог тела, па се на тај начин тапири и чисте.
Основну храну тапира чини разно воће и младо, зелено лишће. Они пуно времена проводе у потрази за одговарајућом храном, па се због тога каже да су избирљивци међу животињама.
Обично живе солитарно, сем када је сезона парења, а мајка остаје с младунцима једну до две године. Веома су повучени и ослањају се највише на камуфлажу као вид заштите, због чега се често називају стидљивим. Када се осећају угрожено, “заледе се” и не померају, а ако претња потраје почињу да беже. Иако су здепасте грађе тапири заправо могу поприлично брзо да трче на кратке стазе. Веома ретко нападају, па се сматрају дружељубивим и често у зоолошким вртовима деле кавез с другим биљоједима. Када нападају, обично прво круже око претње, затим показују своје јаке зубе и на крају уједају, најчешће за ноге. Овако могу изазвати поприлично озбиљне повреде, али ипак најчешће нису агресивни.
Уколико желите да прославите дан тапира, али и да им помогнете, посетите сајт Светског дана тапира где можете прочитати пуно занимљивих информација, али и донирати новац. Увек можете погледати занимљиве и едукативне видее о тапирима, а препоручујем и епизоду документарне серије „Adam Thorn Presents“ у којој се ради управо о овим стидљивим копитарима.
