Да ли вас занима шта се дешава у свету око нас?
Таиђи је мали градић на обали Јапана у којем годишње у периоду од септембра до маја риболовци убију чак 23 хиљаде делфина.
Човек који је први скренуо светску пажњу на овај проблем је Рик О’Бари. Рик је био тренер делфина који су „глумили“ делфина Флипера у истоименој ТВ серији. Он је обучавао пет женки делфина које су се смењивале током снимања. Серија „Флипер“ је први пут емитована 1964. године и у том периоду је Рик постао светски славан тренер делфина. Радио је за морски акваријум у Мајамију (Miami seaquarium) и наравно зарађивао пуно. Међутим, Рик је схватио да је Кети, једна од пет женки које је тренирао, заправо депресивна. Једног дана је изронила из воде и свесно прекинула своје дисање док је била у Риковом наручју. Он описује како се Кети убила. Делфини и китови имају свесну контролу дисања за разлику од нас којима је дисање аутоматски регулисано тако да чак и када задржимо дах одређени период доћи ће до рефлексног удисаја. Код делфина то није случај. Они могу изабрати да престану да дишу. Рик је тада схватио у ком се положају делфини у заточеништву налазе и како каже „осмех делфина је највећа лаж, мислимо да су стално срећни, а заправо немамо појма како се осећају“.
Након тога је одлучио да предузме нешто. Више пута је био ухапшен због ослобађања делфина из морских паркова, а онда је чуо за убијање делфина у Таиђију и прихватио то као нов позив. Преко дана могу се видети бродови који плове близу обале и посебним штаповима стварају јак звук који плаши делфине, услед чега они беже ка обали. Када их окупе на једном месту, риболовци бацају мрежу да их ограде и тако их оставе да преноће. Сутрадан врши се одабир најлепших флипер делфина који ће се транспортовати у морске паркове широм света. Цена коју добију за једног таквог делфина је 150 хиљада долара. Међутим, много већи број делфина не буде одабран и остаје у заливу. Шта се са њима дешава? Преостали делфини се превозе у тајни залив који је у потпуности ограђен. Свуда су присутни знакови „Опасност“ и „Не прилази“, а уколико неко и реши да истражи о чему се ради, напашће га рибари који стално чувају ово место. Рик је тада окупио екипу и решио да открије о чему се ради. Спремили су скривене камере, термалне камере и сонаре како би забележили и слику, али и звук. Открили су да убијају све до задњег делфина без обзира да ли су младунци или не. Без икаквог устручавања, без гриже савести. Али питање је зашто, шта имају од тога, зашто их не пусте?
Одговор је: исхрана. Користе месо делфина у исхрани и говоре да је то њихова традиција, али људи из Токија, Кјота и других градова Јапана не знају ништа о томе и негирају да су икада јели месо делфина. Оно што је страшно је откриће да они месо делфина лажно декларишу као месо већих китова тако да људи и не знају шта једу и такво месо се дистрибуира широм Јапана. Проблем лежи у чињеници да ово месо садржи енормно високе количине живе. Дозвољена количина живе у храни у Јапану је 0,4 ppm (parts per unit), а измерена вредност у месу делфина је чак 2000 ppm. Жива код одраслих делује на дугорочне стазе – доводи до губитка памћења, слуха, вида тако да се симптоми тешко могу препознати, међутим, најштетнији утицај остварује на развој детета током трудноће. У Јапану је већ забележен случај 1956. године у Минамати када је дошло до масовног тровања због конзумације меса делфина. Рађала су се деца са тешким деформитетима.
Да би заташкали шта се дешава цео случај је описан као Болест Минамате. Мало је фалило да се слично деси и у Таиђију будући да су риболовци, да би смањили притисак јавности и оправдали своје поступке, одлучили да поклоне месо делфина школама за дечје оброке. Катастрофу су спречила два члана савета поучени историјом Минамате.
Да ли је потребно да вам опишем делфине? Да су свесни сами себе, да слободни прелазе преко 60 километара дневно и да су социјални организми који живе у групама. Имају највећи мозак од свих животиња, поред човека, и комуницирају преко разноврсних звукова тако да свака јединка има специфично оглашавање, свој глас, као и ми.
Многобројне организације као што је International Fund for Animal Welfare , World Wildlife Fund, Greenpeace и друге су потпуно превиделе овај проблем. Да ли је могуће да нико није знао шта се дешава? Да је био потребан само један човек који није хтео да одустане ни по коју цену? Рик је показивао снимке на улицама Токија, упадао на семинаре и радио све што је могао да би привукао пажњу нас људи које ништа не дотиче у нашем брзом и заузетом свету.
„Никада нисмо чули довољно убедљив разлог зашто је ова врста тако посебна“, кажу представници Јапана на састанку Интернационалне комисије за лов китова (International Whaling Commission).
Све што сам описала и много детаљније приказано је у документарцу „Увала“ (The Cove) који је снимљен још 2009. године, а масакр у Таиђију и даље опстаје. Ипак се број убијених делфина смањује, а чланови организације Dolphin Project се свим силама труде да делфине ослободе и да јавности прикажу шта се дешава. Уколико желите да сазнате више о тренутној ситуацији или да некако учествујете у пројекту можете посетити њихов сајт. Уколико желите да спречите даље трговање делфинима можете одлучити да не посећујете морске паркове у којима су заточени. Тада неће бити разлога за њихово заточеништво. Зар не би било лепше видети их у води слободне док ронимо поред њих?
