Сисари су група са посебним „решењима“ која омогућавају живот у веома разноликим еколошким нишама, примарно копна, али и воде и ваздуха. У оквиру кичмењака, које карактерише присуство млечних жлезда уз помоћ којих женке производе млеко за дојење својих младунаца, постепено су се диференцирале три савремене групе: торбари, кљунари и плацентални сисари. У даљем тексту биће речи о торбарима који се грађом својих органа за размножавање битно разликују од других група. Научници процењују да постоји више од 250 врста, међу којима и једини становник Северне Америке, амерички опосум, затим мишолики опосуми Јужне Америке и многе друге врсте карактеристичне за копно Аустралије и Океаније. Биолози верују да су се торбари најпре развили у Америци, затим се проширили на Аустралију преко Антарктика, у време када су ова три континента била спојена. Када је Аустралија постала острво, њени торбари су остали преовлађујући сисари, док су у другим деловима света почели да их потискују постељични сисари. Недавно објављена студија објашњава да је породица џиновских торбара (Palorchestidae) лутала Источном Аустралијом и Тасманијом на прелазу из Миоцена у Плеистоцен, трагајући за храном.
Живот у торби
Торба постоји код многих, али не код свих врста ове групе животиња. Неки имају сталну торбу, а код других се развија само у периоду подизања младунаца. Торбу имају женке, али код једне врсте (Chironectens minimus) која живи у води и мужјаци имају торбу.
Извор: https://astronomy-to-zoology.tumblr.com
Сисари са постељицом, тзв. прави сисари имају једну материцу која је повезана са јајницима преко јајовода, док торбари имају две мање материце, од којих је свака повезана са једним јајником. Материца постељичног сисара може да се шири како заметак расте. Међутим, материце торбара не могу да се шире, што значи да млади морају да се роде много пре. Као новорођена, ситна беба је без длаке и слепа је, са здепастим предњим ногама. Новорођени торбари имају само назнаке појединих органа.
Једино су им добро развијени предњи удови јер подмладак мора властитим снагама пузати до мајчине дојке. После две-три недеље проведене у материци, беба излази на свет кроз порођајни канал, смештен између две вагине, који се развија специјално за ово путовање. Када изађе, младунче се пробија кроз мајчино крзно до брадавица. Многи торбари имају брадавице унутар торбе. Када се нађе у торби, младунче се ухвати за брадавицу која набрекне у његовим устима и тако ствара чврсту везу. Младунче торбара које је довољно одрасло да напусти торбу често се враћа у мајчину торбу да би спавало или да би се хранило још неколико месеци док не постане самостално. Као што је већ споменуто, немају сви торбари торбу у којој се налазе брадавице женке. Код неких врста младунци слободно висе на брадавицама мајке, заштићени само кожним набором или крзном мајке. Младунци се хватају за брадавицу и остају током првих недеље живота чврсто повезани с њом. Време сисања је увек дуже него код виших сисара. Женка има способност да замрзне развој ембриона док претходно младунче не буде довољно старо да напусти торбу. Ова појава се назива ембрионална дијапауза, и дешава се у околностима када су услови за преживљавање неповољни.
Адаптације и исхрана
Торбари показују велике разлике у морфологији тела што указује адаптација на различите животне средине. Торбари су населили најразличитија станишта. Могу се наћи у шумама, на травњацима, у брдовитим крајевима и у пустињама. Једва понека врста прилагодила се животу у води. То је успело само воденом опосуму Јужне Америке и у мањој мери дебелорепом опосуму. Развили су пливаће кожице, а торбе им се водонепропусно затварају. Многе врсте живе на дрвећу, док други живе искључиво на тлу. Једнако као што су им различите средине у којима живе, торбари се разликују и начином живота. Неке су врсте дневне, друге ноћне животиње, а треће су активне у сумрак. Неке су самотњаци, а друге живе у групацијама. У поређењу са плаценталним сисарима мање су социјални. Многе врсте су самотњаци или живе у лабавим групама без трајних социјалних структура. Значајно су им различите и навике у погледу исхране. Постоје искључиви биљоједи, сваштоједи, али и месоједи.
Коала је прилагођена животу на дрвећу и храни се лишћем, па је развила карактеристике које се примећују код других животиња које живе на сличан начин, на пример предњи екстремитети и дуг пробавни систем карактеристичан за биљоједе.
Кенгури су крупни биљоједи, хране се травом и корењем. Многе врсте кенгура су ноћне животиње, обично проводећи дане излежавајући се, док су ноћу и ујутру у потрази за храном. Услед исхране која подразумева конзумирање траве развили су им се специфични зуби. Различите врсте кенгура једу различиту врсту хране. Црвени кенгури (Macropus rufus) више воле сувљу траву од сочније.
Црвени кенгуr (Macropus rufus) и Сиви кенгур (Macropus giganteus)
Извори: https://sr.m.wikipedia.org/, https://www.pomegranate.com/
Током сушне сезоне, сви кенгури задржавају остатке хране у свом дигестивном систему дужи период времена да би упили и последње остатке влаге. Међутим, сиви кенгури (Macropus giganteus) су склонији дехидратацији, јер немају потребу да задрже воду на њиховом водом богатом станишту.
Удварање
Као једни од најпознатијих врста међу торбарима, кенгуре одликује и веома карактеристично удварање. У току удварања, женке често одбијају ситније мужјаке. Удварање укључује „испитивање” клоаке женке од стране мужијака спремног за парење. Тада оне почну да мокре, док је мужјак мирише. Мужјак спреман за копулацију прати женку која му узвраћа тако што подиже свој реп. Чешкање репова може бити саставни део предигре. Подизање репа једне или обе јединке показује да су оне спремне за парење.
Да ли кенгури заиста умеју да боксују?
Не! Кенгури имају велику канџу на једном од прстију обе задње ноге. Када се бране, они се ослоне на свој реп и ударају. Да би то што боље урадио, кенгур ће покушати да се рве са противником држећи га предњим екстремитетима, што може да изгледа као да се боксује. Ова „вештина“ кенгура се злоупотребљава, те се борбе кенгура и људи могу видети у циркусу, што привлачи велику пажњу гледалаца.
Коале и људи
Коале имају отиске прстију налик људским. Наши блиски рођаци, шимпанзе и гориле, су једине животиње са отисцима прстију. Поред њих, ту су и коале, које су од нас еволутивно удаљене 70 милиона година. Оне су једини торбари који имају отиске прстију. Не само да су ти отисци јако слични људским, чак и искусни стручњаци имају проблем да разликују људске и отиске прстију коала. Ова карактеристика се објашњава тиме да су људски преци и коале можда развиле отиске прстију због живота на дрвету, за чије се гране хватају и беру лишће којим се хране.
„Апокалипса“ на острву кенгура
Велика еколошка катастрофа десила се у јануару ове године када је Источни и Јужни део Аустралије задесио пожар великих размера. Поред људи и флоре, страдале су и животиње. Ватра је значајно осиромашила биљни и животињски свет у пределима захваћеним пожаром. Пламен не убија само животиње, већ уништава њихова станишта и изворе хране, што преживеле јединке чини рањивим и не оставља им много избора када пожари престану. Највеће шансе за преживљавање имали су кенгури, јер су брзи и окретни, док су коале, ендемске врсте, најугроженије зато што су троме. Оне се хране лишћем еукалиптуса које садржи лако запаљиво уље, те су тако додатно угрожене. Процењује се да је страдала скоро половина популације коала. Пожари су проблем са којим се Аустралија суочава сваке године. Ипак, ове године су пожари били интензивнији од уобичајених.
Дуг сушни период и екстремно висока температура допринели су ширењу пожара. Научници указују на то да ће климатске промене повећати учесталост и интензитет пожара. Топли и сушни услови Аустралије не доприносе само настанку пожара, већ и несташици воде што за поселедицу има угинуће разних врста животиња услед дехидратације.
Иако је Аустралијско копно удаљено од нас десетине хиљада километара, имамо обавезу да бринемо о торбарима дајући допронос у борби против климатских промена које имају велики утицај на настанак и ширење пожара у Аустралији.
