Истраживања су давно потврдила да загађење ваздуха једне државе може утицати на квалитет ваздуха у оближњим регионима који су у правцу ветра. Истраживања касних деведесетих година 20. века донела су обновљен фокус на могућности преноса ваздушног загађења између континената и његовог утицаја на загађење ваздуха. Већ смо писали о феномену интерконтиненталног транспорта загађења из природних извора, a сада причу настављамо са антропогеним изворима загађења. Препоручујем читање првог дела, пре него што наставите са овим текстом.
Распоред емисије угљен-диоксида (CO), у суштини показује потрошњу енергије у свакодневним људским активностима, па је и дистрибуција емисија других супстанци слична, пре свега оних у вези са непотпуним сагоревањем азотних оксида. Највећи део емисије CO је концентрисан у северној хемисфери, док је на јужној најгоре у Јужној Африци, мада је ту већа концентрација СО2 и оксида азота, због великог броја огромних електрана са релативно ниском емисијом CО. На северној хемисфери су 4 жаришта са прилично великим емисијама: источна обала Северне Америке, западна и централна Европа, источна и јужна Азија. Прве три области су на средњим географским ширинама, где током године преовлађују западни ветрови, а четврта је у тропском појасу где ветрови зависе од сезоне монсуна. Јасно је да ће обрасци преноса загађења из јужне Азије бити другачији од осталих. Веома важну улогу у сезони монсуна игра конвекција, која емисије из јужне Азије односи високо у горњи ниво тропосфере. Ваздушни токови повезани са циклонима су јако битни за детаљну динамику транспорта загађења у средњим ширинама.
На средњим ширинама два региона, источна Азија и источна Америка, су на источним обалама континента, на улазу у олујне путање северног Атлантика и Пацифика, а Европа је на западној обали, на вишим ширинама на крају путање. Пошто се ваздух подиже на почетку путање олује а спушта на крају, то много утиче на транспорт емисија између ова три региона: емисије из Америке и Азије теже да иду у горњу тропосферу, док емисије из Европе теже да остану у доњој тропосфери.
CO емитован у тропској области (пре свега јужној Азији али и јужним деловима Северне Америке) се преноси на исток, док се CO емитован у средњим ширинама преноси на запад. У јужној Азији се јасно види утицај монсуна, јер се лети јавља транспорт на запад у горњој тропосфери (пратећи брзи транспорт на горе у монсунским конвекцијама), а зими преовлађује траснпорт на нижим нивоима ка Индијском океану. Током ове сезоне се изнад северног дела Индијског океана јављају широки слојеви измаглице као резултат утицаја антропогених емисија из Индије.
На средњим ширинама већина CO се транспортује са запада, али постоје битне разлике на три континента. Из Северне Америке и Азије емисије се транспортују у горњу тропосферу, кроз такозване транспортне појасеве (ваздушне токове повезане са екстратропским циклонима). Транспорт је тада веома брз, нарочито зими када постоји јак млазни ток у горњој тропосфери и загађивачи могу прећи Атлантик и Пацифик за 10 дана (а могуће је и за само 3-6 дана). Транспорт на нижим нивоима је много спорији, нарочито током лета, тада је превише спор да би загађење уопште прешло Пацифик.
Емисије из Европе се понашају потпуно другачије. Зими скоро да никакво загађење не иде у горње слојеве тропосфере, а чак и лети доминира транспорт кроз ниже слојеве. Много више се јавља транспорт дуж меридијана. Зими, већина загађења из Европе иде ка Арктику, а постоји и путања, нарочито лети, у смеру Африке и Медитерана, где се меша са загађењем из јужне Азије.
Доминантни режим климатских промена у региону северног Атлантика (Северноатланска осцилација) има снажан утицај на правац кретања загађивача из Европе: током високе фазе осцилација има више меридијалног транспорта него током ниске фазе. Нарочито је увећан транспорт ка Арктику. На повећање загађења изнад Арктика утиче и емисија POPs (Persistent Organic Pollutants), који имају компликоване путање јер се могу транспортовати и путем океана и кроз атмосферу, а могу и да мењају фазе. Такође се кондензују у хладном окружењу па се акумулирају на Арктику.
Нарочито велике антропогене емисије у јужној хемисфери су изнад Јужне Африке, са највећом концентрацијом емисије изнад релативно малог подручја индустријског региона Хајвелд. Изнад Јужне Африке је врло сложена метеоролошка ситуација. Током највећег дела године је под утицајем антициклона који чини неефикасним померање загађивача. Заправо су велике количине загађивача присутне у виду неколико слојева измаглице који могу бити транспортовани ка Атлантику или Индијском океану али се често враћају назад изнад Јужне Африке. Ефикасано померање загађивача је могуће само уз низак ваздушни притисак, такo да загађење иде преко јужног Индијског океана ка Аустралији.
Иако је урађено неколико кампања мерења из авиона, постоје велике празнине у разумевању ICT. Све спроведене кампање су рађене у одређено доба године и не могу се ти резултати просто екстраполирати на целу годину. Најважнији утицај ICT је пораст позадинских концентрација загађења ваздуха на површини земље, јер је то област у којој живе људи и где квалитет ваздуха може бити нарушен, а сви докази у литератури се тичу облака загађивача у горњим слојевима тропосфере. Јако је мало резултата мерења са површинских станица. због тога и највећи део сазнања о утицају ICT на квалитет ваздуха на површини земље потиче из модела хемијског транспорта. Један модел указује да без транспорта емисија из С. Америке не би било 20% кршења стандарда Европске комисије о квалитету ваздуха за ниво озона.
Такође је откривен и ICT других врста у Северној Америци, пестициди у ваздушној маси од Азије ка канадским Стеновитим планинама, еколошки индикатори могућег транспацифичког транспорта POPs и тешких метала у северозападном Пацифику и на Арктику.
Тешко је препознати утицај ICT на нивое озона јер детекција на континенту пријемнику зависи од изворног региона, хемијских трансформација, мешања са другим састојцима у ваздуху и процеса губљења током транспорта. Студије засноване на посматрању озона, његових прекурсора и других маркера континенталних емисија су дале корисне информације о позадинском нивоу као и добре доказе интерконтиненталних утицаја на те концентрације. Штавише, мерења озона на планинама Европе указују да је људска активност у последњем веку најмање дуплирала концентрацију озона.
Максимални ICT азијског загађења се најчешће појављује у пролеће када хладан фронт прелази преко источне Азије, потискујући загађиваче у доње слојеве тропосфере којима се транспортују преко Пацифика пре него што се спусти на површину Северне Америке.
Топли ваздушни фронтови такође носе загађење са америчког граничног појаса до горњих слојева тропосфере у Европи. Глобалне студије моделовања показују да је други важан правац ICT загађења из Северне Америке ка Европи директна адвекција (хоризонтални транспорт) преко Атлантика у граничном слоју. Загађење из САД бива подигнуто у слободну тропосферу дубоком конвекцијом, нарочито током лета изнад југоисточних и централних држава.
Померање загађивача из Европе је најважније због контроле измаглице изнад Арктика. Адвекција граничног слоја је типична путања за померање загађења из Европе, која најчешће иде преко севера до Арктика. За разлику од С. Америке и Азије, Европа нема олујне путање које би носиле загађење са континента топлим ваздушним струјама. Максимални загађујући утицај Европе на Азију се појављује током зиме и пролећа када се загађење преноси сибирским антициклоном.
Иако је овај текст био мало „тежа” лекција, јасно је да велики утицај на наше животе има и то што неко на другом континенту иде аутом до продавнице удаљене 500 m, и да се само потврђује правило које смо одавно научили: „Делуј локално, мисли глобално!”
