У туђем дворишту су и градови зеленији – ево неких примера

Као што изрека каже „У туђем дворишту је трава зеленија“, исто можемо рећи и за градове у иностранству. Неки од њих су дословно зеленији са великим травнатим и пошумљеним површинама. Други су за сада само „зелени“ са дугогодишњим праксама које омогућавају коришћење обновљивих извора енергије, ефикасно уклањање отпада и смањење штетних гасова у ваздуху. Иако су неки зелени градови мали и на специфичним локацијама које дају предност њиховом еколошком напретку, многи су заправо метрополе са бројем становника већим него у Београду, што нам, дакле, не оставља простора за изговоре.

Већ дуже време је важи за најодрживији град на свету и зато је први и на овој листи: Рејкјавик, престоница Исланда. Рејкјавик има само 115 хиљада становника, а цела држава 332 хиљаде. Још 2005. године је у овом граду отпочео пилот пројекат коришћења аутобуса на водоник. Тада је најављен циљ да се Исланд очисти од фосилних горива до 2050. Друга важна ствар јесте коришћење готово само обновљивих извора енергије – геотермалне и енергије воде будући да Исланд обилује гејзирима, рекама и водопадима. Врела вода се црпи из одређених бушотина и цевима транспортује до сваког дома у граду. На овај начин загревају се и стакленици у којима се гаји чак и тропско воће. На Исланду се тренутно налази плантажа банана која је међу највећима у Европи! Иста енергија се користи за производњу струје, а настала струја осим што се допрема до домаћинства, користи се и за продукцију течног водоника тако што се пропушта кроз воду у посебним тенковима.

Друга на овој листи због најсавршенијег система градског превоза у свету: Куритиба, Бразилски град са преко 2,2 милиона становника.

Чак 75% грађана користи градски превоз, а аутобуси појединих линија полазе са почетне станице на сваких 90 секунди! Што се тиче станица, оне су у виду огромних цеви на коју се путници пењу степеницама или платформом за инвалидска колица. Затворена станица је савршена заштита од временских неприлика. А на самом улазу у станицу врши се чекирање карте. Аутобуси зато немају степенице већ широка врата кроз која се пружа платформа ка станици – веома ефикасан систем тако да се аутобус не задржава на станици дуже од 20 секунди.

Систем је хијерархијски уређен: минибусеви се крећу кроз насеља и превозе путнике до 5 главних аутопутева у граду. Овде путници преседају у стандардне аутобусе (у новије време аутобуси су на водоник и гас). Карта је јефтинија од 40 динара и важи током вожње кроз цео систем. Град ангажује 10 приватних компанија које исплаћује по километражи, а месечно им исплаћује и 1% вредности аутобуса. Тако ће након 10 година аутобус бити потпуно откупљен (10 година по 12 месеци чак испадне 120%) и служиће за превоз до паркова или као покретна школа. Присетимо се само нашег јавног превоза: неки аутобуси крећу на пола сата, касне, у шпицу се не може ући у прва три аутобуса која наиђу, карта је 90 динара, а о старости појединих дрвених аутобуса да и не говоримо. Нешто ту не ваља. Значај ове приче је у чињеници да многи људи не желе да се возе градским превозом због његове неефикасности и зато користе аутомобиле што само погоршава ствар на више начина. Али у Куритиби, захваљујући просторном планирању још од 1965. цео град је организован управо тако да превоз буде беспрекоран, а поред главних путева је тек накнадно отпочела градња. Центар је пешачка зона. Паркинга има веома мало. Према проценама, годишње се сачува 27 милиона литара горива и ваздух је у овом граду најчистији у широј околини. Свака част!

Ипак, ту није крај. У Куритиби се рециклира чак 70% отпада при чему се грађани слабијег економског статуса подстичу на сакупљање рециклажног материјала и за узврат добијају храну.

Главни проблем које наши људи наводе јесте недоступност рециклажних контејнера, а и многи од њих се не празне дуже време.

И трећи на дневном реду: Сан Франциско, Калифорнија, САД. У Сан Франциску половина грађана користи јавни превоз и пешачи, али оно што желим да истакнем у вези овог града јесте забрана коришћења пластичних кеса још од 2007. године. Дозвољене су само рециклабилне кесе од кромпировог и кукурузног скроба. Такође су забрањене пластичне дечје играчке као што су пластичне паткице, вампирски зуби и слично који садрже бисфенол А. Ето како се преузима иницијатива. У Сан Франциску је присутно око 13% зелених површина, што је мало, услед чега многи активисти организују „зелене шетње“ како би едуковали друге и подстакли садњу дрвећа.

Сингапур, град-држава са 5,6 милиона становника је дефинитивно веома зелен град. Када је Сингапур постао независна држава 1965. гушио се у загађеном ваздуху, а речна вода је изгледала исто као и вода из канализације. 50 година касније не може се препознати. Како би се надокнадило оштећено земљиште и земљиште под бетоном у овом граду се зеленило најчешће  налази на зградама.

Копенхаген, престоница Данске са око 542 хиљаде становника је 2014. проглашен за „зелену престоницу Европе“. Циљ је да преко 50% грађана вози бицикле свакодневно и на релацији посао-кућа.  Копенхаген је такође познат по „фарми ветрењача“ која се налази у приобаљу. Најпре је изграђен једноставнији систем са капацитетом од 40 мегавата, али планови напредују тако да је циљ повећање броја ветрењача да би се достигао чак 10 пута већи капацитет.

Поред ових топ 5 зелених градова, можете истражити и следеће који имају заједнички циљ – да постану одрживи:

• Портланд у Орегону, САД
• Малмо, Шведска
• Сиднеј и Мелбурн, Аустралија
• Богота, Колумбија
• Остин, Тексас, САД
• Квебек и Ванкувер, Канада
• Барселона, Шпанија

Надам се да ћемо у скоријој будућности и ми кренути  истим путем.