Удичарке нису митска бића, иако по свом изгледу одају такав утисак. Највећи кривац за то јесте њихова јединствена одлика – удица на глави која светли. Чему служи таква структура? Како светли? Да ли је на батерије или на струју?
Ако се осврнемо на анализу имена – удичарке (енг. Anglerfish, angler– удица, мамац), можемо да претпоставимо да оно није случајно дато. Наиме, карактеристична светлећа удица овим рибама служи како би намамила плен. Осветљење је неопходно јер се ова прича одиграва 1000 метара испод нивоа мора, где сунчева светлост не допире. Читава “конструкција” плену изгледа као сочан црв који би радо окусио.
Удица је заправо део кичме која се пробија у спољашњу средину. Али кичма није оно што светли.
Светлећи мамац потиче из симбиотског односа (заједнички живот два организма који се међусобно не угрожавају) са бактеријама из рода Photobacterium. Биолуминисценција, односно способност одавања светлости услед присуства ензима луциферазе, је основна одлика Photobacterium. Бактерије слободно живе унутар рибе и омогућавају јој успешан лов, док заузврат риба бактеријама обезбеђује неопходне нутријенте (хранљиве елементе).
Поред мамца, на удичаркама су уочљива огромна уста и оштри провидни зуби. Притом, тело није круто већ савитљиво и еластично, што све заједно омогућава овим рибама да прогутају плен који је чак два пута већи од њих. Боја тела је разнолика, најчешће су смеђе или браон, светлије или тамније. Нису црне као ултрацрне рибе које су пронађене 800 метара изнад њих.
Улога светлеће удице не завршава се манипулисањем пленом. Само женке поседују ову карактеристичну удицу и, осим за задовољавање апетита, помаже им код привлачења мужјака у циљу репродукције. Мужјаци ових врста риба су по величини знатно мањи од женки, процењују се на око 3 цм, за разлику од женки које достижу до око 20 цм (са екстремним случајевима до око 100 цм).
Мужјаци нису развили никакво „оружје“ за лов, па од женки желе да добију више од парења, а то су безбедност, станиште и храна. Женке прихватају мужјака као паразита и након оплођења он остаје закачен за њихово тело, хранећи се њиховом крвљу.
До сада није забележен случај да човек угрожава удичарке ни директно ни индиректно. Можемо да претпоставимо да великог удела у томе има неприступачност станишта. Надамо се да ће тако остати и да знатижеља неће победити и навести човека да се храни овим бићима. Колико год страшно и љуто изгледале, после ове приче не преостаје нам ништа осим одушевљења ка удичаркама и њиховом маестралном еволуционом путу. Такође, разбијамо предрасуде – није монструм све са великим устима и оштрим зубима, јер, као што смо сазнали, истина је да је овај дивни монструм пронашао начин да се договори са бактеријама и прихватио је неспособног мужјака да му до краја живота пије крв.
