Упознајте змије – наше безноге пријатеље

Змије су специјализована група гмизаваца у коју се убрајају још и гуштери, корњаче, крокодили и алигатори. До сада је описано око 2900, док у Европи живи око 34 врстe. Особина по којој се оне разликују од осталих животиња, а која је свима добро позната, јесте одсуство било каквог вида екстремитета. Змије се крећу ослањањем на разрасла ребра, док грудна кост не постоји. Још један „заштитини знак“ ових животиња јесте и рачвасти језик. Овакав језик је јако покретљив и носи рецепторе чула укуса, а омогућава и пренос медијатора мириса. Змијска кожа представља рожни покривач сачињен од великог броја повезаних крљушти који се периодично одбацује у виду свлаке (кожице). Tа појава се назива пресвлачење. Већина змија су овипарне што значи да лежу јаја у спољашњу средину из којих се касније излежу младе јединке. 

Људи их се често плаше, доживљавају их као претњу и опасност због одређеног броја отровних. Отровне жлезде које се налазе у близини најдужих зуба луче отров који се угризом убризгава у жртву. Веома је битно напоменути да њихов плен представљају ситни сисари, у највећој мери глодари, птице, гуштери, некада и друге врсте змија, али никада човек. Змије не поседују чуло слуха већ одлично осећају вибрације, па тако чим осети да се у њеној близини креће тело много веће од њеног, змија бежи. Једини случај када ће змија ујести човека јесте из самоодбране, уколико буде случајно нагажена или ухваћена. 

Због оваквог начина самоодбране и поседовања отрова, али и због недовољне информисаности о њима, људи често убијају змије. Нису све змије отровне, али зато апсолутно све играју јако битну улогу у ланцу исхране. Оне су најзаслужније за контролудо бројности популације штеточина, што је важно за прехрамбену индустрију али и локална домаћинства. Ако бисмо истребили змије, број глодара и заразе које они носе, као и штете које праве, био би неконтролисано велики.

У Србији живи десетак врста змија од којих су само три отровнице.

Поскок настањује топле, стеновите, камените, суве и осунчане пределе до 2500 m надморске висине, кањоне и клисуре у централном и јужном делу Србије. Због утицаја човека неретко се може срести и у сеоским, приградским па и градским насељима. Најотровнија је змија у нашој земљи.

Шарка насељава углавном више делове планина, али је има и на неколико места у Војводини. Отров јој није јак као код поскока али може бити смртоносан. Као и поскок, може се срести у насељеним местима.

Шарган је веома угрожена врста и под посебним је режимом заштите. У Србији насељава мали број високопланинских станишта, претежно на Косову и Метохији. Јако је „стидљива“ змија и најмање отровна. 

Ове три змије јесу отровнице, оне убијају плен својим отровом који је смртоносан, али заправо су опасне само за глодаре и ситније врсте животиња. Чак и отров поскока, који је најјачи, смртоносан исход може да има само код беба и старијих, теже болесних особа. Противотрови су доступни у свим болницама, тако да су смртни случајеви у нашој земљи веома ретки. Најбитнија је превентива, одлазак са адекватном обућом и одећом на места на којима се претпоставља да неке од ових врста живе.

Остале врсте змија које настањују Србију потпуно су неотровне и безопасне за људе. Оне су наши савезници у борби против глодара и штеточина и јако је важно едуковати становништво о њиховом значају. Зато када следећи пут угледате змију, отровницу или не, немојте је терати или убијати, већ је пустите да настави својим путем, бићете јој захвални касније.