Данас желимо да са вама поделимо причу о једној храброј жени која је освојила пре свега поштовање своје родне земље, Кеније, али и целог света због своје борбе за људска права и заштиту животне средине.
Рани живот и образовање
Вангари Матаи (Wangari Muta Maathai), рођена 1940. године у централној Кенији, била је једна од ретких девојчица у овој земљи чија је породица донела одлуку да је упише у школу са 8 година. Након што је завршила основну и средњу школу у Кенији, наставила је своје образовање на колеџу у Канзасу као стипендиста владе Сједињених Америчких Држава и породице Кенеди. Тамо је стекла диплому из биолошких наука, а потом је завршила и мастер студије на Универзитету у Питсбургу, 1966. године.
Након студија вратила се у своју родну земљу у тренутку када је Кенија напокон стекла независност. Пет година касније постала је прва жена у Централној и Источној Африци са звањем доктора наука, да би потом ушла у историју и као прва жена професор на Факултету ветеринарске медицине Универзитета у Најробију.
Покрет „Зелени појас“
Седамдесетих година прошлог века проф. Матаи је постала активан члан Националног савета жена Кеније (енг. National Council of Women of Kenya (NCWK)). У својим разговорима са женама из руралних крајева чула је о проблемима са којима се ове жене свакодневно сусрећу, као што je недостатак дрва за огрев и кување хране, недостатак основних намирница и недостатак чисте воде. Као решење предложила је овим женама да саде дрвеће које ће касније моћи да користе као материјал за ложење ватре, за исхрану стоке и за изградњу ограда око усева. Дрвеће такође стабилизује земљиште и побољшава услове за развој пољопривреде. Ово је био почетак покрета званог „Зелени појас“ (енг. Тhe Green Belt Movement (GBM)) који је формално успостављен 1977. године.
„Женама је био потребан приход и били су им потребни ресурси, јер су њихови ресурси били потрошени. Тако да смо ми одлучили да решимо оба проблема једним ударцем.“
Током развоја покрета проф. Матаи је схватила да иза сиромаштва и уништавања природе стоје дубљи проблеми као што су лоша владавина власти, намерно ослабљивање народа и губитак основних културолошких вредности које су до тада омогућивале становништву да одржава своје усеве и домаћинства.
Због тога је наредних деценија њен покрет стекао и политичко усмерење. Удруживањем са другим заговорницима демократије, покрет „Зелени појас“ почео је да се супротставља режиму тадашњег председника Данијела арап Моиа (енг. Daniel arap Moi). Проф. Матаи је доводила у питање планове тадашње власти по питању развоја и коришћења јавног земљишта. Године 1989. покренула је кампању против изградње облакодера на територији националног парка Ухуру која је привукла међунарону пажњу и због које је пројекат изградње био потпуно обустављен. Наредних година водила је кампању против одузимања јавног земљишта у Карура шуми и кампању за пуштање политичких затвореника што је довело до ослобођења 50 људи. Због супротстављања тадашњој власти, проф. Матаи и чланови покрета „Зелени појас“ су често трпели насиље, узнемиравање и хапшења. И поред свега, покрет није посустајао.
„Нико ме не би узнемиравао да сам само наставила да охрабрујем жене да саде дрвеће. Али сам почела да видим повезаност између проблема са којима смо се ми сусретали и главних узрока уништавања животне средине. И један од тих главних узрока била је лоша владавина.“
Светско признање
На првим слободним изборима у Кенији 2002. године, након што је Моиева политичка партија изгубила борбу за власт, проф. Матаи је изабрана за члана парламента, да би наредне године постала заменик министра екологије. Као заменик министра наставила је да се бори за пројекат „Зелени појас“ и да промовише рефорестацију, заштиту шума и мелиорацију земљишта (враћање физичких, хемијских и биолошких особина кроз биотехничке мере), али и да подстиче едукацију, поготово бесплатно образовање за децу заражену ХИВ-ом.
Године 2004. проф Матаи је награђена Нобеловом наградом за мир због своје непрестане борбе за одрживи развој и демократију, али и због свог рада у оквиру покрета „Зелени појас“ који је широм Африке засадио преко 30 милиона стабала у том тренутку. Тако је постала прва жена из Африке и први еколог који је примио Нобелову награду. Две године касније је, заједно са још шест жена које су имале част да приме исту награду, основала Иницијативу жена добитница Нобелове награде (енг. Nobel Women’s Initiative) са седиштем у Отави са циљем да се оснаже све жене и њихова борба за правду, једнакост и мир у свету.
Позније године
Током каснијих година свог живота проф. Матаи је имала важну улогу у сагледавању проблема климатских промена, и даље се залажући за очување аутохтоних шума и укључивање цивилних друштава при доношењу политичких одлука. Године 2006. постала је члан програма Уједињених нација за животну средину (енг. United Nations Environment Programme (UNEP)) и покренула иницијативу за садњу једне милијарде дрвећа широм света која је успешно завршена за само годину дана!
Хероина овог текста осим што је добила небројена признања током живота, оставила је за собом и четири књиге пре него што је преминула 2011. године након вишегодишње борбе са раком јајника.
„Оно што људи виде као неустрашивост је заправо упорност.“ (аутобиографија Unbowed: A Memoir).
Иако је прошло више од 9 година од њене смрти, покрет „Зелени појас“ и даље даје све од себе да настави њен рад. Више о покрету и његовим члановима можете открити у следећем видеу
„Надам се да ће више људи имати прилику да искуси и види труд ове организације, јер мало људи обавља тежак посао, а „Зелени појас“ ради управо то.“ – Ванџира Матаи, ћерка проф. Вангари Матаи.
