Već nekoliko godina na semaforu u jednoj od najprometnijih ulica prestonice znakom se mole vozači da isključe motor dok stoje. Znak šalje jasnu poruku da treba razmišljati o vazduhu pre nego što ga ugledamo i jedan je od pokušaja gradskih vlasti da smanje stopu zagađenja vazduha.
Poruke na semaforima, ispostavilo se, nisu ni približno dovoljne. U Beogradu smo ovih dana, ponovo, u mogućnosti da vidimo vazduh. Ni stanje u drugim gradovima nije savršeno, ali je zagađenje uglavnom manje izraženo, sem u industrijskim gradovima. Kada biste potražili informacije o kvalitetu vazduha na internetu, naišli biste na listu skraćenica i brojeva pored njih, ne znajući značenje tih parametara.
U pitanju su oznake zagađujućih supstanci (eng. pollutants) od čije koncentracije zavisi kvalitet vazduha. Kada se nađu u velikim koncentracijama, mogu imati nepovoljan uticaj na zdravlje čoveka, zbog čega se njihovo prisustvo u vazduhu proverava na dnevnom nivou. Iz tog razloga, potrebno je imati u vidu neke od najznačajnijih parametara:
Čestične materije (PM – Particulate Matter)
Pod ovim imenom obuhvaćene su čestice koje se nalaze raspršene u vazduhu. Različitih su veličina, pa se najčešće svrstavaju u dve kategorije – veličine od 10 mikrometara i manje (PM – 10) i veličine od 2,5 mikrometara i manje (PM – 2,5). Najčešće nastaju sagorevanjem drva u individualnim ložištima, zatim sagorevanjem fosilnih goriva, ali i kao nusproizvodi industrije. Kako zbog svoje veličine ne mogu proći kroz zidove alveola u plućima, zadržavaju se na zidovima pluća i u većim količinama mogu izazvati kašalj i iritacije, ali i ozbiljnija stanja poput hroničnog bronhitisa i, u nekim slučajevima, raka pluća.
Ugljen-monoksid (SO – Carbon Monoxide)
Ovo jedinjenje nastaje nepotpunim sagorevanjem izvora ugljenika poput fosilnih i drugih goriva usled nedostatka kiseonika potrebnog za potpuno sagorevanje. U crvenim krvnim zrncima se vezuje za hemoglobin, međutim zbog svojih hemijskih osobina ostaje vezan jače i duže nego kiseonik. Dok je ugljen-monoksid vezan za hemoglobin, kiseonik ne može biti transportovan do ćelija kojima je potreban. Ova pojava se naziva ćelijsko gušenje i dovodi do smrti velikog broja ćelija u relativno kratkom vremenskom periodu, uključujući i ćelije vitalnih organa. Ugljen-monoksid je bezbojan, bez mirisa i ukusa, te ga svojim čulima ne možemo primetiti pre nego što izazove oštećenja. Iz tog razloga je bitno redovno provetravati prostorije, čak i ako je temperatura značajno viša ili niža napolju.
Isparljiva organska jedinjenja (VOC – Volatile Organic Compounds)
U pitanju su organska jedinjenja koja već na nekoliko stepeni višoj temperaturi od sobne spontano isparavaju, što je posebno izraženo leti. Unajvećoj meri ih je moguće pronaći u proizvodima za kućnu ili kancelarijsku upotrebu, od preparata za čišćenje i mastila za štampače do razređivača, boja i lakova. U zavisnosti od količine i vrste organskih supstanci u vazduhu, efekti po zdravlje mogu biti potpuno različiti – oštećenje jetre, bubrega i disajnih puteva, mučnina, glavobolja i trovanje nervnog sistema samo su neke od mogućih posledica izlaganja ovim supstancama.
Oksidi azota (NOX – Nitrogen Oxides)
U kombinaciji sa isparljivim organskim supstancama i ozonom daju smog, a sa oksidima sumpora doprinose nastanku kiselih kiša. Nastaju kao nusproizvodi industrije, kao i sagorevanjem goriva u vozilima i radom elektrana. U zavisnosti od vrste oksida, koncentracije i dužine izloženosti, može doći do različitih zdravstvenih problema poput glavobolje, mučnine i poteškoća pri disanju, pa čak i oštećenja fetusa urazvoju.
Oksidi sumpora (SOX – Sulfur Oxides)
Nastali kao proizvod industrije ili vulkanskih erupcija, sumporovi oksidi se koriste kao konzervansi, izbeljivači ili sredstva za dezinfekciju. Međutim, u velikim koncentracijama u vazduhu jedna su od glavnih komponenti kiselih kiša jer, kao i azotovi oksidi, sa vodom grade kiseline. Trovanje sumporovim oksidima za posledicu može imati oštećenja disajnog i sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem.
Ozon (O3 – Ozone)
Ozon nastaje spajanjem tri atoma kiseonika i u višim slojevima atmosfere gradi omotač koji apsorbuje ultraljubičasto zračenje, čime smanjuje njegov uticaj na živi svet. Međutim, kada se nađe u nižim slojevima atmosfere, najčešće kao deo gradskog smoga, ovaj gas plave boje toksičan je i u malim koncentracijama, pričemu oštećuje disajni sistem.
Iako većina zagađujućih supstanci može nastati kao rezultat prirodnih procesa, njihova koncentracija u atmosferi jasan je pokazatelj izražene ljudske aktivnosti. Naravno, niko od nas ne može sam promeniti situaciju, ali kolektivna svest o problemu je svakako dobar prvi korak.
Što kasnije počnemo da se pitamo zašto vidimo vazduh, to ćemo pre videti posledice po sopstveno zdravlje. Pažljivo gledajte.
Izvori:
- https://www.environmentalpollutioncenters.org/air/, pristupljeno 4. januara 2020.
- https://www.britannica.com/science/air-pollution/Ozone#ref1084440, pristupljeno 4. januara 2020.
