Kada bismo brojali koliko različitih biljnih vrsta raste na površini veličine fudbalskog stadiona u tipičnoj evropskoj šumi došli bismo do brojke od otprilike šezdeset do sedamdeset vrsta. U prašumama Amazonije ova brojka iznosi malo više – oko tri stotine.
Ništa čudno, i ptice na granama znaju da je raznovrsnost života najveća baš u predelu oko ekvatora. Dovoljno je samo pogledati slike i shvatiti koliko se ovi ekosistemi razlikuju biodiverzitetom. Međutim, ono što nije baš svima poznato jeste da je zemljište južnoameričke divljine poprilično siromašnije od zemljišta Evrope ili Severne Amerike. Tačnije, koncentracija nutrijenata azota i fosfora, koji su apsolutno neophodni za rast i razviće biljaka, je i do nekoliko puta niža u zemljištu Amazonije nego na drugim mestima.
Ovde se postavlja pitanje, kako je to moguće? Zar nam logika ne nalaže da će bogatije zemljište pružiti više hranljivih materija biljkama i tako obezbediti veću raznovrsnost? Ne baš…
Odgovor na ova pitanja leži u kompeticiji.
U šumama koje rastu na zemljištima bogatim azotom i fosforom, često se dešava da vrste koje se najbrže razvijaju, najbrže i usvajaju velike količine nutrijenata. Iako hranljivih materija ima u izobilju, rast ostalih vrsta inhibiraće upravo ove brzorastuće biljke čije će krošnje i korenov sistem da se razviju do te mere da će ostale biljke imati problem da dođu do svetlosti i vode neophodnih za njihov rast. Tako se dešava da na bogatijim zemljištima spororastuće vrste često izumiru, ostavljajući prostor samo najbržim biljkama. Veoma dobro je poznat i prizor evropskih i severnoameričkih šuma u kojima je dominantna jedna ili dve vrste dok se ostala vegetacija uglavnom nalazi u prizemnom spratu šume.
Sa druge strane, siromašnije zemljište ne može da pruži dovoljno nutrijenata brzorastućim biljkama kako bi se one razvile pre spororastuće konkurencije, te se razvijaju onoliko brzo koliko im to zemljište dopušta. Drugim rečima, siromašnije zemljište inhibira rast halapljivih i omogućava podjednaku šansu za sve. Ovo dovodi do mnogo izjednačenije borbe za svetlost i vodu, a samim tim i do veće biološke raznovrsnosti. Iz tog razloga ove šume su dobile svoj karakterističan šarenoliki izgled prepun raznolikosti u svim spratovima.
Iako postoji još razloga zašto su baš tropske šume dom najvećoj raznovrsnosti biljnih, ali i životinjskih vrsta, ovo je bio jedan od primera kada manje zapravo znači – više.
