Чини се да је тенденција људи, поготово научника, да све опсервације у природи покушавају да опишу и квантификују па да затим то све фино сведу на што једноставније и применљивије правило. Као што је то учињено са законима физике, метеорологијом и географијом, наравно да су напори били усмерени и на биологију. Стручно називана екогеографска правила описују сличне обрасце варирања унутар и изван врста, као и њихову повезаност са биогеографијом, најчешће географском ширином. Сам проблем и настаје када се употреби реч правило. Очекујемо да то описује тачне границе и да се све подређује томе са што мање изузетака.
Поред Аленовог, Бергманово правило је можда најпознатије екогеографско правило, за које има пуно примера и препознатљиво је и људима ван биолошке сфере. Правило је дефинисао немачки биолог Карл Берман, још давне 1847, посматрајући одређене групе сисара и како се њихове димензије мењају у различитим деловима света. Како је тада описано, правило каже да су код одређених крупних животиња и њихове популације веће ако су у хладнијим стаништима, док је супротно са групама у топлијим регионима. Најчешће се још формулише у контексту географске ширине (што су организми ближи половима, то су већи).
Поставља се питање, како и зашто све то функционише? Зашто се исплати бити већи у хладнијим климама и обрнуто?
Ако замислимо сферичну ћелију, пречника један милиметар, знајући потребне математичке формуле, израчунавамо да је површина те ћелије 4 π, док јој је заремина 4/3 π. Затим ако ,,дуплирамо’’ ту ћелију, тако да је сада она пречника два милиметра, површина ће јој бити 16 π а запремина 32/3 π. Оно што би требалo приметити јесте да се однос површине и запремине смањује са повећањем величине (у првом случају однос је био 3 : 1, у другом 1.5 : 1; у случају да следећа посматрана ћелија буде три милиметра, однос би био 1 : 1).
Зашто је ово значајно?
Смањењем односа површине и запремине, већи организми у хладнијим условима, имају мању површину са које би одавали топлоту, самим тим им је лакше да избегну смрзавање. За организме који живе у топлијим регионима, већи однос површине и запремине омогућује им да имају већу површину одакле одају топлоту.
За један пластичан пример, можемо посматрати две врсте (од укупно осам) медведа. Прва врста је Helarctos malayanus, малазијски сунчани медвед. Ово је најмања врста медведа и насељава тропске шуме југоисточне Азије. Да бисмо јасније ставили у контекст, одрасли мужјаци достижу величину од 1,5 м и тежину од отприлике 70 килограма. Друга врста, Ursus maritimus, познатији као поларни медвед, настањује целокупни арктички полоарни круг. Одрасли мужјаци достижу тежине од 750 кг и величину од око 3 м. Ради можда најлакшег сналажења, на насловној фотографији, први медвед са лева јесте малезијски, а поларни је лако препознатљив. Ово правило је, бар у групи медведа, прилично очигледно, јер се повећање величине огледа дуж свих осам врста, пењући се од екватора ка половима.
Наравно, као и са сваким правилом, постоје изузеци и то поприлично бројни. Гмизавци изгледа да уопште не потпадају под Бергманово правило, чак га обрћу. Такође, иако постоје бројни лепи примери, као што је случај са медведима и рецимо лисицама, постоје исто толико бројни изузеци и код сисара и код птица.
Логично је да на сваки организам делују многобројни фактори, као и то да фактори међусобно улазе у одређене интеракције. На одређене организме утичу и њихова понашања као и њихово реаговање на спољашњу средину. Доступност хране и активност предатора има једнако значајан утицај на величину организама. Ово све говоримо не узимајући у обзир бескичмењаке и биљке. Остало је још доста неодговорених питања на овом пољу, али тренутно велики број истраживача бави овом темом, тако да вероватно нећемо морати дуго да чекамо до даљег разјашњења овог проблема!
Интересантна чињеница је да се ово може приметити и код људи! Рецимо Нордијци, који су сви високи и крупни и Пигмејци, који су скоро па патуљасти.
Извор: capewest.ca.html
