Sisari su grupa sa posebnim „rešenjima“ koja omogućavaju život u veoma raznolikim ekološkim nišama, primarno kopna, ali i vode i vazduha. U okviru kičmenjaka, koje karakteriše prisustvo mlečnih žlezda uz pomoć kojih ženke proizvode mleko za dojenje svojih mladunaca, postepeno su se diferencirale tri savremene grupe: torbari, kljunari i placentalni sisari. U daljem tekstu biće reči o torbarima koji se građom svojih organa za razmnožavanje bitno razlikuju od drugih grupa. Naučnici procenjuju da postoji više od 250 vrsta, među kojima i jedini stanovnik Severne Amerike, američki oposum, zatim mišoliki oposumi Južne Amerike i mnoge druge vrste karakteristične za kopno Australije i Okeanije. Biolozi veruju da su se torbari najpre razvili u Americi, zatim se proširili na Australiju preko Antarktika, u vreme kada su ova tri kontinenta bila spojena. Kada je Australija postala ostrvo, njeni torbari su ostali preovlađujući sisari, dok su u drugim delovima sveta počeli da ih potiskuju posteljični sisari. Nedavno objavljena studija objašnjava da je porodica džinovskih torbara (Palorchestidae) lutala Istočnom Australijom i Tasmanijom na prelazu iz Miocena u Pleistocen, tragajući za hranom.
Život u torbi
Torba postoji kod mnogih, ali ne kod svih vrsta ove grupe životinja. Neki imaju stalnu torbu, a kod drugih se razvija samo u periodu podizanja mladunaca. Torbu imaju ženke, ali kod jedne vrste (Chironectens minimus) koja živi u vodi i mužjaci imaju torbu.
Izvor: https://astronomy-to-zoology.tumblr.com
Sisari sa posteljicom, tzv. pravi sisari imaju jednu matericu koja je povezana sa jajnicima preko jajovoda, dok torbari imaju dve manje materice, od kojih je svaka povezana sa jednim jajnikom. Materica posteljičnog sisara može da se širi kako zametak raste. Međutim, materice torbara ne mogu da se šire, što znači da mladi moraju da se rode mnogo pre. Kao novorođena, sitna beba je bez dlake i slepa je, sa zdepastim prednjim nogama. Novorođeni torbari imaju samo naznake pojedinih organa.
Jedino su im dobro razvijeni prednji udovi jer podmladak mora vlastitim snagama puzati do majčine dojke. Posle dve-tri nedelje provedene u materici, beba izlazi na svet kroz porođajni kanal, smešten između dve vagine, koji se razvija specijalno za ovo putovanje. Kada izađe, mladunče se probija kroz majčino krzno do bradavica. Mnogi torbari imaju bradavice unutar torbe. Kada se nađe u torbi, mladunče se uhvati za bradavicu koja nabrekne u njegovim ustima i tako stvara čvrstu vezu. Mladunče torbara koje je dovoljno odraslo da napusti torbu često se vraća u majčinu torbu da bi spavalo ili da bi se hranilo još nekoliko meseci dok ne postane samostalno. Kao što je već spomenuto, nemaju svi torbari torbu u kojoj se nalaze bradavice ženke. Kod nekih vrsta mladunci slobodno vise na bradavicama majke, zaštićeni samo kožnim naborom ili krznom majke. Mladunci se hvataju za bradavicu i ostaju tokom prvih nedelje života čvrsto povezani s njom. Vreme sisanja je uvek duže nego kod viših sisara. Ženka ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok prethodno mladunče ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i dešava se u okolnostima kada su uslovi za preživljavanje nepovoljni.
Adaptacije i ishrana
Torbari pokazuju velike razlike u morfologiji tela što ukazuje adaptacija na različite životne sredine. Torbari su naselili najrazličitija staništa. Mogu se naći u šumama, na travnjacima, u brdovitim krajevima i u pustinjama. Jedva poneka vrsta prilagodila se životu u vodi. To je uspelo samo vodenom oposumu Južne Amerike i u manjoj meri debelorepom oposumu. Razvili su plivaće kožice, a torbe im se vodonepropusno zatvaraju. Mnoge vrste žive na drveću, dok drugi žive isključivo na tlu. Jednako kao što su im različite sredine u kojima žive, torbari se razlikuju i načinom života. Neke su vrste dnevne, druge noćne životinje, a treće su aktivne u sumrak. Neke su samotnjaci, a druge žive u grupacijama. U poređenju sa placentalnim sisarima manje su socijalni. Mnoge vrste su samotnjaci ili žive u labavim grupama bez trajnih socijalnih struktura. Značajno su im različite i navike u pogledu ishrane. Postoje isključivi biljojedi, svaštojedi, ali i mesojedi.
Koala je prilagođena životu na drveću i hrani se lišćem, pa je razvila karakteristike koje se primećuju kod drugih životinja koje žive na sličan način, na primer prednji ekstremiteti i dug probavni sistem karakterističan za biljojede.
Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem. Mnoge vrste kengura su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok su noću i ujutru u potrazi za hranom. Usled ishrane koja podrazumeva konzumiranje trave razvili su im se specifični zubi. Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri (Macropus rufus) više vole suvlju travu od sočnije.
Crveni kengur (Macropus rufus) i Sivi kengur (Macropus giganteus)
Izvori: https://sr.m.wikipedia.org/, https://www.pomegranate.com/
Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u svom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Međutim, sivi kenguri (Macropus giganteus) su skloniji dehidrataciji, jer nemaju potrebu da zadrže vodu na njihovom vodom bogatom staništu.
Udvaranje
Kao jedni od najpoznatijih vrsta među torbarima, kengure odlikuje i veoma karakteristično udvaranje. U toku udvaranja, ženke često odbijaju sitnije mužjake. Udvaranje uključuje „ispitivanje” kloake ženke od strane mužijaka spremnog za parenje. Tada one počnu da mokre, dok je mužjak miriše. Mužjak spreman za kopulaciju prati ženku koja mu uzvraća tako što podiže svoj rep. Češkanje repova može biti sastavni deo predigre. Podizanje repa jedne ili obe jedinke pokazuje da su one spremne za parenje.
Da li kenguri zaista umeju da boksuju?
Ne! Kenguri imaju veliku kandžu na jednom od prstiju obe zadnje noge. Kada se brane, oni se oslone na svoj rep i udaraju. Da bi to što bolje uradio, kengur će pokušati da se rve sa protivnikom držeći ga prednjim ekstremitetima, što može da izgleda kao da se boksuje. Ova „veština“ kengura se zloupotrebljava, te se borbe kengura i ljudi mogu videti u cirkusu, što privlači veliku pažnju gledalaca.
Koale i ljudi
Koale imaju otiske prstiju nalik ljudskim. Naši bliski rođaci, šimpanze i gorile, su jedine životinje sa otiscima prstiju. Pored njih, tu su i koale, koje su od nas evolutivno udaljene 70 miliona godina. One su jedini torbari koji imaju otiske prstiju. Ne samo da su ti otisci jako slični ljudskim, čak i iskusni stručnjaci imaju problem da razlikuju ljudske i otiske prstiju koala. Ova karakteristika se objašnjava time da su ljudski preci i koale možda razvile otiske prstiju zbog života na drvetu, za čije se grane hvataju i beru lišće kojim se hrane.
„Apokalipsa“ na ostrvu kengura
Velika ekološka katastrofa desila se u januaru ove godine kada je Istočni i Južni deo Australije zadesio požar velikih razmera. Pored ljudi i flore, stradale su i životinje. Vatra je značajno osiromašila biljni i životinjski svet u predelima zahvaćenim požarom. Plamen ne ubija samo životinje, već uništava njihova staništa i izvore hrane, što preživele jedinke čini ranjivim i ne ostavlja im mnogo izbora kada požari prestanu. Najveće šanse za preživljavanje imali su kenguri, jer su brzi i okretni, dok su koale, endemske vrste, najugroženije zato što su trome. One se hrane lišćem eukaliptusa koje sadrži lako zapaljivo ulje, te su tako dodatno ugrožene. Procenjuje se da je stradala skoro polovina populacije koala. Požari su problem sa kojim se Australija suočava svake godine. Ipak, ove godine su požari bili intenzivniji od uobičajenih.
Dug sušni period i ekstremno visoka temperatura doprineli su širenju požara. Naučnici ukazuju na to da će klimatske promene povećati učestalost i intenzitet požara. Topli i sušni uslovi Australije ne doprinose samo nastanku požara, već i nestašici vode što za poseledicu ima uginuće raznih vrsta životinja usled dehidratacije.
Iako je Australijsko kopno udaljeno od nas desetine hiljada kilometara, imamo obavezu da brinemo o torbarima dajući dopronos u borbi protiv klimatskih promena koje imaju veliki uticaj na nastanak i širenje požara u Australiji.
