Hemijski akcidenti

Proizvodnja i potrošnja opasnih materija je u stalnom porastu – veliki je broj postrojenja kod kojih se u okviru redovne delatnosti proizvode i primenjuju opasne materije, vrši transport, njihovo skladištenje i čuvanje, pa tako postoji stalna potencijalna opasnost od njihovog nekontrolisanog dospevanja u životnu sredinu. U svetu se svakog dan dogodi oko 35 hemijskih akcidenata manjeg ili većeg obima.

Dospevanje zagađujućih supstanci u životnu sredinu može da se odvija na dva načina. Jedan je svakodnevno unošenje supstanci iz različitih izvora zagađivanja i u ovom slučaju delovanje im je prikriveno, a posledice se javljaju posle više godina ili desetina godina.

Nasuprot ovome, zagađujuće supstance mogu naglo da budu unete u životnu sredinu, ili da spletom okolnosti u njoj nastanu, povećavajući brzo i znatno stepen zagađenja. Tada govorimo o hemijskom akcidentu. Do njega dolazi u slučaju havarije na proizvodnim sistemima, ljudske greške, različitih kvarova, zastoja, neispravnosti sistema, odnosno svih mogućih vrsta nesreća u saobraćaju. U svim ovim slučajevima u kratkom roku dolazi do ispuštanja značajne količine hemijskih supstanci, koje daju jednokratno, ali veliko zagađenje u ograničenom prostoru, koje se može vremenom proširiti.

Akcidentna zagađivanja, prema obimu i veličini posledica, mogu da se podele na:

1. akcidente (poginulih, povređenih ili ugroženih od 1 do 100);
2. udese (poginulih, povređenih ili ugroženih od 100 do 10 000);
3. katastrofe (poginulih, povređenih ili ugroženih preko 10 000);
4. kataklizme (totalno razorena područja bez preživelih ili sa neznatnim brojem preživelih lica).

Kada se hemijski udes dogodi najčešće se kao uzrok navodi ljudska greška i to ona koja je neposredno izazvala udes. Međutim, suštinski se moraju razlikovati tri vrste mogućih grešaka:

1. direktne (neposredne) greške koje prouzrokuju udes (greške radnika);
2. početne (osnovne) greške (loše projektovan proces, korišćenje neodgovarajuće opreme, nezadovoljavajući indikatori stanja procesa);
3. propusti da se preduzmu odgovarajuće preventivne akcije (analiza opasnosti, planovi zaštite i uputstva za bezbedan rad, sistem kontrole parametara procesa i uzbunjivanja, informisanje i obuka radnika).

Rizik od nastanka hemijskog udesa postoji tokom celog procesa proizvodnje, transporta i skladištenja opasnih materija, pa se kao mesta nastanka udesa mogu identifikovati:

1. proizvodna i tehnološka postrojenja u kojima opasne materije učestvuju u procesu proizvodnje;
2. skladišta, magacini i objekti u kojima se čuvaju opasne materije;
3. sredstva i komunikacije kojima se prevoze opasne materije.

Prema podacima Međunarodne organizacije za rad u svetu se do 1990. godine dogodilo oko 1.000 većih hemijskih akcidenata i to oko 40% od ukupnog broja udesa dogodi se u proizvodnim pogonima, oko 35% udesa se dešava pri transportu, a oko 25% se odnosi na udese prilikom skladištenja.

Najpoznatiji akcidenti su:

• Sevezo u Italiji (1976), prvo značajnije zagađenje u proizvodnim pogonima, gde je zbog zataškavanja oko 37.000 ljudi bilo izloženo veoma štetnoj hemikaliji dioksinu;
• Bopal u Indiji (1984), mesto najveće industrijske nesreće u istoriji gde je život izgubilo oko 4.000 ljudi;
• Černobil u SSSR (1986), najveći nuklearni akcident (umrlih 51, ugroženo više stotina ljudi);
• Bazel u Švajcarskoj (1986), gašenje požara u skladištu hemikalija na neadekvatan način „odnelo“ je u reku Rajnu oko 30 t pesticida što je zaustavilo život u reci na više od 10 godina;
• Tuluz u Francuskoj (2001), gde je zbog eksplozije smrtno stradalo 30 ljudi, a preko 2.000 je povređeno.

Lokacijski, opasne materije su uglavnom vezane za veće gradove, industrijske centre i uz značajne saobraćajnice. Poseban problem predstavlja činjenica da se ne može predvideti kada će nastati i lokacija gde će do udesa doći. Zbog toga su industrijski najrazvijenije zemlje, uz pomoć međunarodnih organizacija, donele brojne programe, predloge, preporuke i konvencije koji se odnose na prevenciju, pripravnost, odgovor na udes, mere zaštite i sanacije.

Informisanje javnosti o problematici koja je povezana sa pitanjem hemijskih udesa može da se organizuje na nekoliko različitih nivoa. U osnovi se tu radi o dva pristupa. Jedan uključuje zahtev poznat kao pravo da se zna (Right to know) što znači da javnost treba da bude informisana o svemu što ona smatra važnim po tom pitanju. Drugi, koji se mnogo češće primenjuje u praksi, je pristup definisan kao potrebno da se zna (Need to know), i koji podrazumeva da se građanima saopštavaju samo one informacije koje se smatraju neophodnim za uspešnije prevazilaženje opasnosti.

Događaji u Sevezu su u periodu posle akcidenta inicirali niz sastanaka koji su iznedrili Sevezo direktive, odnosno propise za regulisanje postupaka i mera u slučaju hemijskih havarija.

U Srbiji, Pravilnikom o metodologiji za procenu opasnosti od hemijskog udesa i od zagađivanja životne sredine, merama pripreme i merama za otklanjanje posledicapropisuje se metodologija za procenu rizika od hemijskog udesa i opasnosti od zagađivanja životne sredine, o merama pripreme za mogući hemijski udes i merama za otklanjanje posledica hemijskog udesa, kao i način vođenja evidencije o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, skladištenju i odlaganju.

Procena opasnosti, odnosno rizika od udesa i opasnosti od zagađivanja životne sredine, planiranje mera pripreme za mogući udes i mera za otklanjanje posledica udesa vrši se kada su opasne materije prisutne u količinama jednakim ili većim od navedenih u Listi opasnih materija u Pravilniku, ali i u slučaju kada su opasne materije prisutne u manjim količinama ako se u postupku nadzora proceni da je to neophodno radi zaštite ljudi i životne sredine.

Pripremljenost zajednice za nekontrolisano oslobađanje opasnih materija u okolinu važan je činilac spasavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine. Bitno je uticati na svest ljudi i precepciju rizika.  Ljudi su, uopšteno govoreći, više zabrinuti zbog novih i nepoznatih rizika, rizika s katastrofalnim posledicama, nametnutih rizika, rizika koji su direktno povezani sa njima, ali su, takođe, i spremni da zanemare visok rizik ako postoji dobrobit od aktivnosti koja istovremeno nosi i rizik.

Na osnovu analize srpske regulative, stiče se utisak da uspešno pratimo svetske trendove kada su hemijski akcidenti u pitanju. U Pravilniku RS razrađuju se i pojedini aspekti odgovora na udes koji se odnose na upoznavanje stanovništva sa svim potencijalnim opasnostima i predviđenim merama zaštite, vežbi i edukacije. Osim Pravilnika akcidenti su tema i Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja itd. Veliki problem u Srbiji jeste nepoštovanje donetih zakona zbog ukupne ekonomske, političke i socijalne situacije. Građani su i sami u dilemi da li je važnije imati radno mesto ili zdravu životnu sredinu.